Intervju: Kid Kimi

Jeste li ikada čuli za termin „a DJ‘s DJ„? Ovo je u suštini uvaženi DJ ili producent kog primarno poštuju i slušaju drugi DJevi i muzički profesionalci iz industrije. Ovi umetnici su duboko poštovani zbog njihove tehničke veštine, temeljnog muzičkog znanja, sposobnosti „kopanja“ za dobrom muzikom ili inovacija u miksanju. Za mnoge, ovo je Kid Kimi, sa čime će se složiti mnogi beogradski DJevi, kao i oni širom regiona.

Ukoliko ste imali priliku da ga slušate u nekadašnjim klubovima Mladost i DOT, ili kultnim mestima Barutana, Hangar, Drugstore i Tunnel, ili festivalima EXIT, Love Fest i Central Dance Event, bilo vam je jasno da mu je mesto za pultom – vožnja je uvek zarazno groovy i strastveno melodična. Oni koji su često posećivali kultni The Tube su uvek mogli da ga vide u DJ kabini kako posmatra i uči od gostujućih zvezdi, što je koristio da obogati svoje znanje i umeće.

Ono što ga izdvaja od ostalih DJeva je njegova potpuna posvećenost inteligentnoj muzici sa dušom. Bilo da radi warm up, peak time ili završni, hipnotišući deo večeri, Milan voli sebi da zadaje zadatke u obliku mini izazova – on pušta sve što želi, a da pri tome svi prisutni budu ispoštovani, od DJeva do publike. Ovo je jedan od razloga zašto ga poštuju velikani scene Dušan Kačarević i Marko Milosavljević, koji su sami po sebi DJevi koje pomno istražuju kolege u nadi za boljim trakama i DJ cakama.

Milan se, pored DJinga, bavi poslom koji mu je dodatno produbio znanje o muzici u klubu. „Kimi je završio ozbiljan kurs za tonca kod jednog od naših najboljih i najiskusnijih tonaca u zemlji“, kaže Neša Spin, kultna figura koju često viđate za pultom u obliku garancije visoko kvalitetnog zvuka. Posao kod Neše mu je pomogao da dodatno istraži tehničku stranu DJinga, usavrši pristup i skroji savršen setup za sebe i gostujuće DJeve, čemu je svedok bio i sam Jeff Mills.

Kao istinski ljubitelj tehnike i savršenog zvuka, sam doživljaj muzike mu je uvek na prvom mestu, te je odlučio da se oproba i u produkciji. Izdanja za španski Slope Point i domaći Atipik su samo početak Kimijevog bavljenja umetošću na polju autorskog stvaralaštva. Kako se u njegovim setovima može čuti širok spektar žanrova od hausa do tehna, prožeti fuzijom amibenta, dub, deep i elektro, tako se od njega uvek može očekivati neočekivano.

Pre korone si bio jedan od najtraženijih DJ-eva na sceni zbog svog svestranog stila i šarenolikosti muzičke selekcije. Kako si se zaljubio u DJ-ing? Ko je najviše uticao na tebe?

Do 2000. godine smo letovali u Valdanosu, u CG. Otac je radio tamo po celo leto, pa sam tako i ja veći deo leta provodio tamo. Sećam se nekog kluba na plaži, gde sam prvi put video da postoji neko ko pušta muziku svim tim ljudima u klubu. Naravno, dok mi moji nisu kazali da je vreme za spavanje, svo slobodno vreme sam provodio u kabini kod DJ-a.

Verovatno sam se i nesvesno zaljubio u DJing tokom tih godina, uzimajući u obzir da je to bio period pre moje devete godine. Nakon toga sam redovno smišljao kakvu muziku i koje pesme ću puštati za rodjendansku žurku (iako se ne sećam da se to zaista desilo na mojim rođendanima) 🙂

Moj prvi dodir sa elektronskom muzikom bila je kaseta Fatboy Slima koju su sestre donele iz Australije ’99 godine. Nakon toga sam svašta slušao, i sve se nekako spontano namestilo da zađem dublje u svet elektronike, pa da u srednjoj, za svoj 18. rodjendan, kupim DJ kontroler.

Nakon srednje škole sam upoznao DJ Alesa, koji je dosta uticao na to da poboljšam tehniku i otkrijem gramofone. Na kraju smo razmenili opremu – njegovi gramofoni su završili kod mene, a moj kontroler kod njega. Preko Alesa sam upoznao i veći deo DJ ekipe od koje sam upijao razne fazone i stilove.

Kako si ti gradio svoj stil?

Mislim da je prekretnica bila kad mi je Ales pustio Terry Lee Brown Juniora i njegove setove – tu sam odlepio na deep house! U to vreme, kralj intro setova kod nas je bio Dušan Kačarević od kog sam upijao sve. Tu je bio i Viktor Ranković koji mi je otvorio uši dodatno i nesebično delio muziku sa mnom. Naravno, Marko Milosavljević svojim stilom i muzikom – mislim da nema potrebe da objašnjavam ko je on i šta je, kvalitet se podrazumeva.

Naravno, kad god sam iskopao neko novo ime, istraživao sam kakav je i kao producent, i kao DJ. Detroit ekipa sa posebnim „američkim“ fazonom miksanja je definitivno uticala na moj stil. Sve njihove fore sam pohvatao i umereno uskladio, pa sam nekako uspeo da izgradim svoj fazon kroz godine eksperimentisanja sa drugim stilovima.

Svakojako sam upijao i muziku i stilove miksanja. Na primer, U Tube-u sam od početka do kraja večeri bio uvek na zidu preko puta DJ pulta, i uvek sam imao pogled na svakog DJa koji je puštao: posmatrao sam način na koji pušta, koje trake pušta itd.

Kako je izgledalo tvoje najpozitivnije iskustvo u klubu, a za koje bi rekao da je bilo krindž?

Moje najpozitivnije iskustvo, definitivno – nastup u Tube-u sa Oxiom. To je inače bilo moje prvo zagrevanje za neko strano ime. Sećam se da je Oxia odlagao početak seta unedogled, pa se tako i moj intro odužio za 3 sata. A kad je trebalo da završi set – bio je u fazonu: „Hoćemo li b2b?“, pa sam tako sa njim radio još neka 2 sata. Zauvek ću pamtiti momenat kad sam završio intro – Dušan Kačarević počinje da mi cepa majicu za „prvenac“, u nastavku i pola Tube-a je ispratilo to cepanje, pa sam u nekom trenutku ostao bez majice 🙂

Sto se tiče krindža, rekao bih da su to bili neki momenti u klubu „Mladost“ – poručivanje pića kod mene za DJ pultom, dok sam puštao muziku. Ali, u njihovu odbranu, pult je bio u nastavku bara, pa je pitanju verovatno bila nova ekipa koja nije imala pojma ko je DJ, a ko barmen.

Čuo sam da je danas klinci bukvalno odbijaju da rade warm up, te da ne žele da puštaju ukoliko nemaju main slot. Kao neko ko ima velikog iskustva sa zagrevanjem, kako ego utiče na razvitak DJa?

Ako je to istina, da zaista odbijaju warm up, mislim da je to velika greška. Jasno je da većina nas koja pušta muziku ima ego, i uvek želimo da se pokažemo u najboljem svetlu, i da „pokidamo“ set! Mene je u tim mojim počecima probijanja na scenu radilo to da odradim intro set, da počnem veče od nule i zagrejem ljude za ono što dolazi. A opet, u tom istom setu, da pustim nešto što bih pustio i u peak time slotu, kao i u poslednjem slotu.

I nekako mi je to postao izazov da u intro setu uspem da se prilagodim nekome ko pušta posle mene, da otvorim sebi mogućnosti za spajanje nespojivog, da uspem da pustim većinu onog što sam spremio, i (ako to ne radi masu) da uspem da izvučem situaciju. A sve ovo što sam sebi zadao kao zadatak nikad ne treba da prekorači taj neki momenat koji treba da se desi tek nakon tvog seta. Meni je warm up više kao izazov: dokazivanje sebi da mogu da uradim sve što hoću, i da ispoštujem svakoga u isto vreme.

Ego nekako svi vezujemo za negativno, jer nas radi da se svi pokažemo kao najbolji, da se postavimo da smo iznad nekoga i da smo mi neko i nešto. Smatram da je muzika iznad nas, bar u ovom našem svetu. I samim tim smatram da ne možemo, ili barem ne treba, da se postavimo kao veći od muzike.

Bilo bi idealno kad bismo taj ego prebacili u nešto pozitivno, i kad bismo svi bili složni zarad nečeg većeg od nas. Ako nam je data mogućnost da budemo DJevi za veče, samim tim nam je data ogromna privilegija da budemo iznad svih ljudi u tom trenutku (što fizički, što metafizički), jer realno mi oblikujemo svojim nastupom to veče.

Nema potrebe da naš negativni ego pokvari ceo taj doživljaj, jer na kraju nije bitno da li sam radio prvi, drugi ili poslednji. Ako se sve namestilo kako treba, to veče će pamtiti svi koji su bili tu u tom trenutku. Ako nam je data mogućnost da formiramo to veče, aj da probamo da izađemo iz zone komfora.

Ko zna, možda će bolje da me pukne taj momenat, jer sam se pokazao u nekom drugačijem svetlu, nego situacija da vrtim set od 2 do 4 i nešto što svi od mene očekuju – i kao, „ja sam se sad pokazao“. 🙂

Šta te tera da kopaš nove trake i kako to radiš? Imaš li priču o nekoj traci koja je hranila tvoju dušu i da si morao da saznaš njeno ime?

Pa tera me to da čujem šta novo ima u ponudi i dokle smo otišli sa idejama i stilovima. Trenutno je dosta teže doći do nečeg dobrog, zbog prevelikog broja izdanja na dnevnom nivou. Ali ako uspeš da iskristališeš kanale preko kojih dolaziš do muzike, onda to dosta skraćuje ceo proces. Naravno, dosta puta se desi da iskopam nešto staro što nikad nisam čuo. I lično ne pravim razliku između toga kad je neko izdanje izašlo, jer mi dosta traka od pre 20-30 godina i danas zvuči nestvarno, kao da su ispred i ovog vremena u kom se nalazimo. Evo par njih, npr.

Marko Milosavljevic u Energiji, mislim da je neka sreda bila u pitanju. Sećam se da sam pričao sa nekim, a kad je krenula ova traka – ukopao sam se u mestu! Naravno, otišao sam do Marka i bio u fazonu: „Dal si normalan? Šta je ovo?“

https://www.youtube.com/watch?v=ugSOw0NitVU&list=RDugSOw0NitVU

Rolandov set u Tube-u 2011. godine. Odlepio na nju! Na sreću, set je bio snimljen i nakačen na Soundcloud. Tamo sam ostavio komentar „track ID?“, na koji mi je neko odgovorio posle dve godine, mislim. U kratkom periodu nakon otkrivanja ID-a, Levon Vincent je radio u Tube-u i pustio tu ploču. Nisam izdržao a da ne odem do njega i kažem da mi je to jedna od najjačih traka ikada! Čovek se nasmejao, umiksao sledeću ploču, a ovu spakovao u omot i poklonio mi je.

Ne mogu da se setim ko ovu je pustio, ali znam da sam krenuo kući na prvi jutarnji bus, dok sam u glavi sve vreme ponavljao melodiju. Kad sam stigao kući, krenuo sam da kopam sve trake od DJa kog sam slušao, pa sve njegove dotadašnje chartove. I, nekako, posle par sati sam stigao i do ove.

Koje su za tebe esencijalne razlike između klubova i velikih prostora? Šta je to što uvek kvari iskustvo, a šta je to što uvek poboljšava doživljaj žurke?

Ušuškanost pre svega, klub je klub, i nekako je sve intimnije. U velikom prostoru uglavnom bude i širi lineup, a samim tim znaš da su DJ-evi ograničeni na tih 1.30-2h, i nekako podsvesno dolaziš i znaš šta možeš da očekujesžš od njih. Tako da tu nema mesta za nešto drugačije u setu. U klubu, ipak, DJ može da izađe iz svoje zone komfora, opet je i bliži ljudima i ceo vajb je drugačiji.

Šta misliš o besplatnim žurkama, spiskovima, spozorisanim žurkama i VIP kulturi?

Nemam pozitivno mišljenje o besplatnim žurkama, sem ako tu besplatnu žurku pravi neka manja organizacija ili sam DJ da bi se probio na neki način. Ali velike besplatne zurke, kao one koje smo imali u prošlosti, mislim da treba i da ostanu u prošlosti. Nekako nije ok da se neki klub iscima da napravi neku kul priču i možda dovede neko strano ime, i onda to isto veče padne i sponzorska besplatna žurka, koja realno odvuče veliki broj ljudi.

Spisak je ok, ali bi bilo ok i da ti spisak samo garantuje da možeš da uđeš, ali da ipak platiš ulaz, makar to bilo i simbolično.

VIP kultura je neizbežna, realno, i na svakom mestu je pojedinačna odgvornost kako će da reši tu stavku – gde će biti taj VIP. Ali, mislim da bismo svi preživeli da ne postave VIP sektor na neko određeno mesto. Kapiram, ako nemaš to, da bi se ta ekipa opet na neku određenu poziciju postavila spontano.

Pored DJ-inga, radiš kao tonac kod Neše Spina. Koje su tvoje obaveze pre, posle i tokom žurke u svojstvu tonca? Jesi li naučio nešto novo o DJ-ingu ili percepciji zvuka baveći se ovim poslom?

Da, to se desilo spontano nakon korone dok se pripremao CDE. Našao sam se tu, priskočio u pomoć, i na kraju sam i ostao sa ekipom dan danas. Taj vid posla kod Neše mi je skroz odgovarao, jer sam tražio neku alternativu DJing-u, a kod Neše sam imao priliku i da se uključim u ceo proces organizacije događaja sa tehničke strane.

Oduvek me je privlačilo da pored puštanja muzike vidim/naučim kako žurka funkcioniše iz perspektive samog zvuka i opreme, kao i ceo taj proces postavke nekog kluba, festivala ili neke veće zurke. Tako da je to bio logičan sled – da pored poznanstva od preko 10 godina sa Nešom počnem i da sarađujem sa njim.

Moje obaveze pre žurke su da uvežem glavni zvuk, monitoring, DJ opremu. Za vreme žurke sam tu kad se radi changeover DJ-eva, ako imamo više setup-ova. Na primer, moj zadatak je da promenim mixer, dodam plejer, namestim ili sklonim gramofone, pomerim monitoring, itd. I uglavnom pazim na glavnom mixeru i pojačalima da sve bude kako treba.

Samim tim što sam ušao u taj svet sa druge strane, jer nije žurka samo kad DJ počne da pušta ili kad ljudi krenu da ulaze na žurku, počeo sam da gledam na sve iz drugog ugla i da obraćam pažnju na dodatne stvari. Sam taj proces, da se sve to desi, nekako me dodatno ispunjava i stvarno mi prija da radim takav posao. Mislim da se i super namestilo to što sam i DJ i zaluđenik za svu moguću opremu, od analogne do digitalne, pa tako gledam i da svaki pult svakom izvođaču bude kako treba.

U ovom poslu sam nastavio, pored puštanja muzike, da upoznajem razne face koje su oblikovale dosadašnju elektronsku scenu. Na primer, primetio sam da Hernan Cattaneo svaki put kad dođe na događaj, prvo se javi svima iz organizacije i tehnike, i svima pruži ruku. Isto tako se na kraju seta zahvali svima.

Za nastup Jeffa Millsa u Barutani – dva dana nisam mogao da spavam pre žurke, jer sam smišljao kako ću da sklopim njegov setup (4 plejera, 909 i mixer), a da sve bude na poziciji baš kao na rajderu, kao i dva različita setup-a za ljude pre i posle njega, i da pri tome da ne utičem na njegov nastup. I onda, kad sam za vreme njegovog seta video da on zatvorenih očiju sve to radi, a pritom je u nekim momentima i đuskao (što je na njegovim nastupima retkost), i na kraju je prišao i zahvalio se za uslove koje je imao – meni lično je to bio najveći uspeh! Osećao sam se kao da sam puštao b2b sa njim u nekoj drugoj situaciji :).

Sto se tiče percepcije, može se reći da sam se tu razmazio malo, pošto svaki sistem koji postavimo mora da bude na visokom nivou kako bi bio zadovoljavajući. Pa sam tako dobio i dodatnu profesionalnu deformaciju, da pored slušanja tuđih mixeva sad obraćam pažnju i na zvuk – kako je postavljen, da li je sve kako treba, šta mi smeta, kako bih ja to uradio, itd. Pa sam tako i za svoju kućnu upotrebu uzeo Funktion One.

Kad smo kod te profesionalne deformacije, da li aktivno pratiš i analiziraš šta DJ radi u miksu i otkrivaš način na koji je to uradio? Postoji li neko takvo iskustvo koje ti je raznelo um?

Apsolutno. Mislim da tu percepcija muzike, kao i sam odnos koji imam prema njoj „iza kulisa“, utiče da mi uši uvek uhvate te neke momente iz setova. Tokom slušanja prvog seta DVS1-a sam bio u fazonu: „Šta i kako ovaj čovek radi? Kako mu ovo uspeva?“ Za mene je on bela verzija Jeff Mills-a.

Tu je naravno i sam Mills. Mislim da se ovo desilo tokom Exita 2013. U nekom momentu sam skapirao da, ako u obzir uzmemo njegov pojam miksanja, predugo je išla jedna stvar sama. Takođe sam video i da po kejsu traži naredni CD. Odjednom, iako vidim da priprema sledeći prelaz, čovek uzima traku koja je išla u tom trenutku i pušta je unazad. Onog trenutka kad ju je vratio u normalan mod, tako je i digao loop iz „The Bells“, kao i još jednu traku koja je paralelno uletela i raznela sve.!

Ne znam da li sam uspeo napismeno da dočaram taj momenat, ali kad god se setim te situacije naježim se! Taj čovek definitvno nije sa ove planete. 🙂