Poznat kao skromni majstor sporogorećih bitova, Schwabe je u najboljem elementu kada mu se pruži dovoljno vremena da ode u dubinu noći. Tada, svojom kolekcijom mračnih ritmova, ambijentalne muzike i etničkih uticaja otvara vrata ka nečemu nesvakidašnjem – dobrodošli u sablasni svet kojim diktira brzina otkucaja srca.
Nebojša Bogdanović privukao je pažnju javnosti kao član nekadašnjeg dua Kompleks čuvenog po obradama jugoslovenskih hitova čiji je kultni edit pesme „Bolji Život“ odzvanjao širom Balkana i svetskih plesnih podijuma. Kasnije je osnovao sastav Tapan u okviru kog je nastupio sa Goranom Simonoskim, saksofonistom Džemalom Al Kisvanijem i perkusionistom Feđom Frenklinom na 33. Beogradskom džez festivalu.
Pojavljivanja pred kamerama globalno poznatih festivala poput Dekmantel Selectors ili marokanskog Atlas Electronica došla su prirodno, dok se njegovi setovi za Boiler Room posebno ističu. Krajem 2014. godine renomirani The Guardian sastavio je listu 25 najboljih klubova u Evropi na kojoj se našao legendarni 20/44, te je svojim žurkama Disco Not Disco na „brodu ljubavi“ doprineo ugledu noćnog života Beograda i ostavio neizbrisiv trag u njegovoj istoriji.
Kao jedan od osnivača uvaženih Disco Not Disco serija žurki koje vodi sa DJ Brkom i Tošketom, Schwabe je odgovoran za gostovanja uglednih imena kao što su Khidja, Lena Willikens, Prins Thomas, Ron Morelli, Hunee i Bariş K, među brojnim drugim. Koncept je ove godine promenjen iz celnonoćnih u večernje žurke od 18h, kao omaž iskusnoj ekipi koja ih prati od samog početka, a koju doživljavaju kao svoje dugogodišnje prijatelje.
Sa Nebojšom sam imao zadovoljstvo da popričam o važnosti preslušavanja muzike iz prošlosti, dobrom zvuku u klubu, prednostima malih klubova, novim DND žurkama, kao i razlogu zašto je bitno upoznati svoje heroje.
Šta najviše slušaš u poslednje vreme za svoju dušu? Koliko vremena imaš za slušanje klupske muzike za svoj set?
Uglavnom slušam albume koje mi šalju prijatelji ili koje sam sam pronađem — bilo pregledanjem novih izdanja na etiketama koje pratim, bilo slušajući radijske emisije, najčešće na NTS-u ili sličnim stanicama. Kada u emisiji čujem nešto zanimljivo, obično istražim ceo album ili izvođača.
Što se tiče muzike za DJ-ing, pristup je vrlo sličan, samo što pratim određene etikete i emisije namenjene klupskom zvuku. Iz njih biram pojedine trake, a neretko se dogodi da kroz to istraživanje otkrijem i potpuno nove umetnike ili pravce.
Kakve koristi imamo od preslušavanje muzike koju smo skupljali u zadnjih 5-10 godina? Šta ova muzika govori o nama?
Često mi se desi da u sadašnjem trenutku, preslušavajući nova izdanja ili radijske emisije, ne pronađem ništa što me zaista privlači, ništa što bih poželeo da pustim u svom DJ setu. Tada obično posegnem za muzikom koju sam slušao ranije — na nekom starom flešu, iz perioda od pre pet, šest, sedam, pa i deset godina.
To ponovno preslušavanje stare muzike za mene je uvek zanimljivo iskustvo. Ako mi danas, sa vremenske distance, ta muzika zvuči drugačije, a i dalje me pokreće ili inspiriše, to mi govori da sam u njoj tada prepoznao nešto svoje, nešto što me i danas određuje. Često sam sebi kažem: „Dobro ti je ovo“.
Scena se dosta promenila od korone. Dosta se klubova otvorilo, još se više DJeva pojavilo. Koja je po tebi najveća promena? Kako izgleda sada scena iz tvoje perspektive?
Činjenica je da se scena, barem u Beogradu — a ne samo u Beogradu, ali hajde da se na njega fokusiramo — dosta promenila. Prvo, mnogi slušaci su postali DJ-evi, pa je sama potreba za puštanjem muzike dovela do toga da se otvori veliki broj novih mesta — manjih, većih, raznih.
Koliko god je to doprinelo raznovrsnosti, i u smislu prostora i u smislu sadržaja, iz moje perspektive čini mi se da je kvalitet muzike donekle opao. U ranijem periodu, scena je imala publiku koja je bila prilično edukovana i pažljivo je slušala muziku. Upravo zbog toga su DJ-evi bili na neki način primorani da pripremaju setove koji su bili ekskluzivni, promišljeni i koncipirani tako da zadovolje taj istančani ukus publike.
Danas je, međutim, situacija drugačija — fokus je uglavnom pomeren ka zabavi, energiji i trenutnom doživljaju, dok se sama pažnja prema izboru muzike i njenom značenju pomalo izgubila. S druge strane, naravno, svako ima pravo da se izražava, da pronađe svoj prostor i svoju publiku.
Veliki talas ruske imigracije takođe je formirao svoje krugove i prostore, sa sopstvenom publikom i senzibilitetom. Kao pozitivan primer izdvojio bih festival Changeover, koji smatram kvalitetnim i važnim događajem za Beograd — možda ne najprofitabilnijim, ali svakako vrednim i značajnim.
U širem smislu, scena se promenila i globalno. Kada se setim DJ-eva i producenata koji su pre više od petnaest godina dolazili na naše Disco not Disco žurke — tada gotovo nepoznati, poznati samo malom krugu ljudi — a danas su deo velikih festivala i važnih događaja, to pokazuje koliko se stvari razvijaju, prevazilaze i, na kraju krajeva, menjaju ili nestaju.
Koje su prednosti malih klubova u odnosu na velike? Koji je po tebi trenutno najbolji mali klub u Beogradu?
Meni lično mnogo više prijaju mali klubovi — u svakom smislu. Atmosfera u njima je intimnija, prisnija i nekako prirodnija za muziku koju volim i puštam. Nikada nisam bio veliki ljubitelj masovnih prostora i velikih klubova.
Što se tiče pitanja koji je najbolji mali klub u Beogradu, ne bi bilo korektno da dajem sud, jer više ne provodim toliko vremena u noćnom životu kao ranije. Ipak, uvek volim da odem u Kvaku 22, a u poslednje vreme rado provedem predveče ili veče i u Dimu.
Bez želje da zapostavim bilo koji drugi prostor, jednostavno — to su mesta u kojima se dobro osećam. Naravno, uvek volim da odem i u Karmakomu — pre svega zbog programa koji mi je blizak, ali i zato što veliki broj DJ-eva koji tamo nastupaju smatram prijateljima.
Možeš li jasnim primerom iz prošlosti da objasniš zašto je bitno imati dobar zvuk u klubu?
Po mom mišljenju, dobar zvuk u klubu je najvažniji preduslov za dobar klub. Najbitnije mi je da se muzika zaista čuje — da se čuje svaki detalj, svaki sloj i nijansa, onako kako je i zamišljena.
Nije nužno da bude preglasno, do mere kada zvuk sam sebe razbija i uništava, već da bude dovoljno jasno i snažno, a da pritom možeš da razgovaraš sa nekim ko stoji pored tebe. Zato mislim da je za svaki klub i za svaki događaj primarno da zvuk bude na visokom nivou.
Nikada neću zaboraviti svoj odlazak u Ministry of Sound u Londonu, pre više od petnaest ili dvadeset godina — zvuk koji sam tada čuo bio je neverovatan. Sećam se i malog kluba Plastic People, takođe u Londonu, koji je primao jedva stotinak ljudi. Bio je to potpuno mračan prostor sa sjajnim zvukom.
Kada uđeš u takvu prostoriju, jednostavno ne možeš da ostaneš ravnodušan na ono što čuješ. Upravo zato verujem da je zvuk ključan za dobar klub i za svako istinsko klupsko iskustvo.
Zašto ste se odlučili da vaše Disco Not Disco večeri počinju vikendom od 18h? Kome su najviše posvećeni ti bukinzi?
Disco not Disco žurke počele su pre više od sedamnaest godina — možda čak i osamnaest, nisam siguran tačno, ali mislim da je prva bila 2007. godine. Sam protok vremena, kao i činjenica da su naši posetioci i pratioci danas stariji za toliko, dao nam je ideju da osvežimo koncept.
Često čujem od poznanika i prijatelja, kada se sretnemo negde u gradu, kako bi bilo sjajno da ponovo čuju dobre DJ-eve — ali u ranijem terminu. Iz tog razloga smo odlučili da pokušamo da pomerimo vreme održavanja žurki. U klasičnim klubovima to, jednostavno, nije izvodljivo — kod nas klubovi počinju da rade oko ponoći ili publika dolazi tek oko pola dva, i tada energija ide u drugom smeru.
Zato smo želeli da pronađemo prostor koji bi omogućio drugačiji, raniji koncept. Tako smo došli do Dima, koji nam se učinio kao idealno mesto za eksperiment — prostor koji ima dobar, možda ne savršen, ali sasvim kvalitetan zvuk, i atmosferu koja odgovara našem senzibilitetu i ono što je važno dozu intimnosti.
Do sada smo održali dva događaja: jedan sa Takom, koji je, možemo reći, jedan od ključnih DJ-eva u razvoju Disco not Disco večeri, i drugi sa našim prijateljima sa bazom u Berlinu — Khidja. Sledeći događaj će biti sa Timothy J. Fairplay, koji dolazi 22. novembra, a planiramo da nastavimo seriju sve do aprila, uz pauzu u januaru.
Ukratko, Disco not Disco je samo promenio prostor i vreme — ali ćemo se potruditi da energija i vibe ostanu isti. Jedina molba je da ljudu dođu ranije 🙂
Kao TAPAN si nastupio sa Goranom Simonoskim, saksofonistom Džemalom Al Kisvanijem i perkusionistom Feđom Frenklinom na 33. Beogradskom džez festivalu. Kako si se osećao što si imao priliku da nastupiš kao elektronski sastav na je jednom od naših najprestižnijih festivala?
Nastup sa Tapanom na Beogradskom džez festivalu bio je za nas jako lepo i značajno iskustvo — kako za bend, tako i za mene lično. Ceo događaj je, doduše, delimično ostao u senci zdravstvenih problema koje je u tom periodu imao jedan od naših članova, ali sama činjenica da smo delili binu sa velikim imenima i da se danas nalazimo u enciklopediji Beogradskog džez festivala nešto je što zaista smatram važnim trenutkom u našem muzičkom stvaralaštvu.
Tapan, takav kakav jeste i kako je nastao, nikada nije imao ambiciju da postane mainstream bend. Ipak, uspeli smo da opstajemo već deset godina, što nije mala stvar za bend u Srbiji. Tokom tog vremena nastavili smo da istražujemo i stvaramo, uvek sa idejom da pronađemo novi zvuk i pristup muzici. Zato mogu da otkrijem da će sledeće godine, negde sredinom godine, izaći naš novi album — oko četrdeset minuta nove muzike. Kao i da imamo novog člana.
Koji je tvoj omiljeni nastup kao DJ, a koji kao bend? Zašto?
Ne mogu da kažem da imam neki omiljeni DJ set koji pamtim kao posebno važan. Svaki set koji sam radio — i koji i danas radim — ima neku svoju posebnost. Mnogo toga zavisi od mog trenutnog raspoloženja, od reakcije publike, od atmosfere u klubu i od očekivanja koja sam imao pre nego što sam stao za pult.
Trudim se da ne pravim poređenja i da ne tražim referencu u prethodnim nastupima, jer svaki DJ set doživljavam kao jedinstveno iskustvo. Ne volim da se osvrćem unazad — ono što je bilo, bilo je u tom trenutku, i to je njegova lepota.
Kada je reč o bendu Tapan, moram da priznam da su mi najdraži naši jam sessioni koje sviramo bez publike. Ti momenti kada improvizujemo po sat ili dva, bez prestanka, često su najiskreniji i najintenzivniji. Nažalost, retko ih snimamo, što je možda šteta, jer tu nastane mnogo sjajnih trenutaka.
Ipak, to zajedničko stvaranje, ta energija među nama dok sviramo — to mi je verovatno najdraži deo celog procesa.
Koristili ste citat kontroverznog Emila Siorana iz teksta „Nedela hrabrosti i straha“ u traci “Who’s There”. Ljudi kažu da nikada ne treba upoznati svoje heroje. Šta ti misliš o ovome? Kako je saznjanje o njegovoj prošlosti uticalo na tebe i tvoju percepciju njega?
Emil Sioran je u dobroj meri obeležio jedan deo mog sazrevanja — mogu reći, intelektualnog sazrevanja. Mislim da sam pročitao sve što je napisao.
Ipak, moram priznati da mi je njegova biografija razbila sliku o njemu kao herojskom, gotovo neprikosnovenom misliocu. Način na koji je živeo i ono o čemu je pisao nisu uvek bili u skladu — i upravo ta nesrazmera me je podstakla da ga sagledam drugačije, realnije.
Na kraju krajeva, pomoglo mi je da razumem da je svaki heroj ipak samo čovek, sa vrlinama i manama, sa nekim nedelima hrabrosti i straha.
