Intervju: Shoxy

Nenad Petronijević je srpski DJ, producent i audio inženjer koji je od 90ih prisutan na svetskoj sceni elektronske muzike pod imenom Shoxy. Jedan je od retkih domaćih umetnika i predavača muzičke produkcije koji je karijeru izgradio u inostranstvu u kom je dobio poštovanje etabliranih glava scene kao što Loco Dice, Davide Squillace, Dan Ghenacia i Valentino Kanzyani, sa kojima se zna još od vremena njihovih početaka, a sa kojima je i dan danas blizak saradnik.

Muzika mu je u krvi od malena, kada je počeo da svira bubnjeve u bendu svog brata, dok je vinile počeo da sakuplja u ranim tinejdžerskim danima. Zvuci sirena tokom bombardovanja ga nisu sprečili da iskaže sebe i organizuje žurke u beogradskim kultnim mestima Omen i Industrija, nakon kojih se popeo na pozornice svetski priznatih klubova DC 10, Timewarp, Sonus Festival, Row 14, Supermarket i Treehouse.

Njegove prve tri ploče za Minisketch Records našle su se na listama Beatport Top Ten u svim pravcima, nakon čega su usledila izdanja za Desolat, Ignition, Jesus Loved You i Decoded. Izdanja su priznali i podržali velikani Carl Cox, John Digweed, Marco Carola, Apollonia i Chris Liebing, te je njegov uspeh postao evidentan na globalnoj sceni, dok se vrhuncem njegovog stvaralaštva smatra album Alpha Wave koji je objavio za sopstveni Triptofun Records.

Mog imenjaka poznajem još od dana kada mi je predavao na SAE Institutu u okviru kursa produkcije elektronske muzike. Bili su to lepi dani kada nas je muzika nosila i održavala živima, posebno moje klasiće iz Beograda, Pančeva i Kanade. Popričao sam sa Nenadom o uticaju tehna na pad režima Slobodana Miloševića, podršci studentima na protestima kompilacijom BUNT, kao i rejvovima tokom bombardovanja 90ih.

 

Rekao si da je tehno uticao na pad Slobodana Miloševića. Zašto to misliš?

Muzika je sastavni deo svake revolucije koja se dešavala, kako kod nas, tako i u svetu, u modernoj istoriji — otkad postoje i drugi muzički pravci osim klasične muzike. U to vreme elektronska muzika i sami partiji nudili su alternativu i jedan novi način razmišljanja. Pored toga, slušali smo zapadnu muziku i time izašli iz šablona domaće muzike i onoga što su nam servirali domaći mediji.

Jednostavno, ta nova „država“ bez političara koji su tada bili na vlasti delovala je mnogo bolje od realnosti u kojoj smo živeli. Uz muziku i kulturu koja se razvijala pored nje, osećali smo se kao deo sveta — iako nas taj isti svet tada nije poštovao zbog događaja u bivšoj Jugoslaviji, ratova i politike, bez obzira ko je bio kriv.

Ta situacija nas je zatekla kao veoma mlade. Morali smo da pronađemo način da izađemo iz nečega što nije bila naša krivica — i to smo činili tako što smo puštali muziku i organizovali partije. Borili smo se za bolje sutra svih nas i želeli da predstavimo našu kulturu na pravi način, poštujući njene korene.

Kada govorimo o devedesetim i društvenim promenama koje su se tada dešavale, ne možemo da izostavimo pad Berlinskog zida. Ako pogledamo iz današnje perspektive, istorija Berlina i Beograda imaju zajedničku tačku – želju za slobodom. U to vreme nismo zaostajali za svetom, iako smo bili izolovani. Sve što se dešavalo u svetu tih godina prelilo se i kod nas. Muzika je igrala veliku ulogu kao alternativa ustaljenim razmišljanjima i onome što je politički režim tada servirao. Za nas je muzika bila sloboda — i želja da postanemo jedno sa svim narodima, rasama i celim svetom.

Koju scenu sa rejva nakon sirena nikada nećeš zaboraviti?

Bio sam veoma mlad i iskreno nisam ni bio svestan šta radim. Svaka prilika da puštam muziku mnogo mi je značila. Imao sam sreću da su to bili klubovi Omen i Industrija. Sirene su se čule svakog dana, pa smo naučili da živimo s tim. Nismo bežali u skloništa — upravo su se u Omenu i Industriji počele praviti žurke, jer je svima delovalo bezbednije ispod zemlje. Tako je sve počelo.

Što se tiče muzike, tada sam puštao manje-više ono što puštam i danas — od deep housea do techna, u zavisnosti od slota. Mnoge ploče iz tog vremena i danas ponekad pustim u klubu.

Scena koju ću pamtiti ceo život desila se u Industriji: napolju vazdušna opasnost, unutra pun klub i zvuk toliko glasan da, da je bomba pala pored, ne bismo je ni registrovali. Tada sam pomislio: Šta ako izađemo iz kluba, a Beograd je sravnjen sa zemljom – kao Gaza danas? Na sreću, to se nikada nije dogodilo.

Period rata pamtimo po tome što nismo išli u škole ni na fakultete — puštali smo muziku svaki dan, u skloništu u bloku i po klubovima. I zabavljali smo se, što danas nekome može da zvuči čudno. Bombardovanje nas nije zaustavilo, naprotiv — dalo nam je snagu da se borimo za bolje sutra, jer ono što smo tada doživljavali sigurno nismo zaslužili.

Jedan si od producenata koji su doprineli kompilaciji BUNT. Koju moć imaju umetnici u ozbiljnim promenama scene i društva?

Kompilacije ovo tipa postoje u svetu, ja sam inicirao pokretanje, uz podršku Marka Nastića. Napravio sam grupu, a kasnije su se logistički i tehnički priključili Cosmic G, Dovla Pion i Marko Hollywood, kao i mnogi drugi učesnici kompilacije. Zahvaljujući svima njima, i umetnicima, objavljena su čak tri dela kompilacije. Potpisali smo ukupno 89 producenata iz Srbije, što je, verujem, jedinstven slučaj u svetu.

Ne znam da postoji veća kompilacija ikada napravljena za neki konkretan cilj. Zaradjenim novcem iznajmili smo tehniku za studentske proteste i donirali je studentima kao DJ zajednica. Tada se formirao i mali “sindikat” DJ-eva, koji i danas postoji, iako trenutno nema mnogo aktivnosti — ali želimo da se borimo za bolji položaj DJ-eva u zemlji.

Mislim da svako od nas ima moć da utiče lokalno, a zatim i globalno, ako njegova muzika dođe do dovoljno ljudi.

Da li umetnost može da menja svet i da li umetnik to želi — to je pitanje. Ali važno je pomenuti, možda najglasnije, umetnike koji su menjali svest ljudi: Bob Marley, koji je pesmama davao nadu i snagu; Picasso, koji je slikama ukazivao na tragedije društva; i Banksy, koji to i danas radi na svoj način i mnogi drugi.

Muzika ne mora da bude samo za klub – može da nosi poruku, da ukazuje na društvene probleme, pa i da govori o ljubavi.

Koliko je menjanje ploča i muzike uticalo na povezivanje ljudi?

Postoji teorija da nisi ti pronašao ploču – nego je ona pronašla tebe. Teško je drugačije objasniti kako baš ti poseduješ ploču koje ima svega 100 ili 300 primeraka na svetu, a jedna je završila kod tebe. Toliko je muzike da je nemoguće da svi imamo iste ploče. Tražimo zaboravljenu muziku, onu koju niko nije čuo, a koja i dalje vredi.

Muzika devedesetih nije imala toliko žanrova, i upravo ta naivnost tog vremena daje mu posebnu draž. Ploča može imati elemente housea, trancea i techna u isto vreme. Neke su veoma skupe, a njihova vrednost s vremenom samo raste.

Skupljanje ploča je kao skupljanje markica — ozbiljne kolekcije mogu vredeti kao dobra nekretnina. Draž je u pronalaženju one posebne ploče.

Svaka ploča koju DJ pusti u klubu je jedinstven trenutak, jer to što publika čuje često ne postoji na YouTube-u niti u digitalnom obliku. DJ set se pretvara u svojevrsno predavanje — i može da ide u mnogo pravaca, što se može doživeti samo uživo, u klubu, uz dobar sound system naravno.

Zašto su radijske stanice B92, SKC i Venus bile toliko bitne tokom devedesetih i dvehiljaditih? Da li je danas imati radijsku emisiju i dalje važno?

Radio je imao jednu izuzetno bitnu ulogu — da muzika dođe do nove publike koja možda nikada ranije nije čula za elektronsku muziku ili njene pravce. Nama su SKC i Radio Venus dali mogućnost da utičemo na ljude, predstavimo umetnike i promovišemo scenu na pravi način.

B92 je imao stalne emisije sa tehno zvukom, pre svega BPM Bože Podunavca, koji je snažno uticao na nas. Na Radiju Venus, tokom mog rada, desilo se da taksista uđe u studio da pita „šta je ovo i ko pušta ovu muziku“ — što pokazuje koliko je sve to tada bilo novo i nepoznato.

Verujem da bi i danas bilo dragoceno da postoji radijska ili čak TV emisija o elektronskoj muzici. To bi pomoglo da mladima približimo našu umetnost, ukažemo na prave vrednosti scene i predstavimo umetnike koji vrede. Pored toga, radio ili TV mogu da imaju i edukativnu ulogu — da objasne kako se ponašati na partijima, pa čak i da upozore na moguće opasnosti, kao što je zloupotreba supstanci.

Kako je proteklo tvoje muzičko obrazovanje?

Imam dve diplome — kao audio inženjer i Bachelor of Science – Recording Artist. Muzikom se bavim još od srednje škole, kada sam na velikim odmorima puštao muziku. Jednom sam čak izazvao štrajk cele škole, pa su mi posle toga zabranili da puštam — uz, naravno, ukor.

Koliko su bubnjevi uticali na tvoj zvuk i shvatanje muzike?

Pre toga sam svirao bubnjeve u bendu svog brata. Ritam mi je oduvek bio blizak, a kasnije sam ga pronašao u elektronskoj muzici. Zvuk bubnja je od davnina korišćen za komunikaciju među plemenima, a možda i danas radimo isto — samo u intimnijem prostoru i sa jačim zvukom.

Muzika je, pre svega, komunikacija — ja šaljem ideju, a na slušaocu je da je razume, svako na svoj način. U tome je njena lepota.

Kada sam počeo da pravim muziku, shvatio sam koliko su neke pesme jednostavne za produkciju, pa sam ih prestao puštati. Počeo sam da tražim složeniju, dublju muziku — onu koja i meni samom predstavlja izazov da je napravim. To tražim i danas: ploče sa posebnim karakterom, emocijom, ne nužno savršene, ali iskrene.

Kada razumeš kako je nešto napravljeno, znaš i da li ima pravu vrednost. Mislim da bi mnogi žanrovi nestali kada bi ljudi više znali o načinu na koji se ta muzika zapravo stvara.
Muzika koju puštam i pravim danas postoji samo u ovom trenutku — potraga za savršenim beatom nikada ne prestaje.

Perc je rekao da je scena danas veoma napredna i da je SYNC (automatska sinhronizacija traka) postao standard. Kako to možemo iskoristiti da se izdvojimo?

Iskreno, nisam fan puštanja muzike sa USB-a. Rekordbox i moderni plejeri previše utiču na originalne pesme — kvantizuju ih, pomeraju mikrodelove i time menjaju prirodan groove koji je artist napravio.

Pored toga, svaka digitalna konverzija utiče na kvalitet zvuka. Naravno, ponekad puštam sa USB-a svoju muziku, ili kad nema uslova za gramofone, ali sam svestan tih ograničenja. Ne koristim Rekordbox niti menjam originalni zvuk — želim da čujem pesmu onako kako ju je autor zamislio, u njenom izvornom ritmu i dinamici.
To se može doživeti jedino sa ploča.

Nastupao si u DC10 na Ibici i živeo u Barseloni. Kako je izgledalo vrteti tamo?

Za mene je tamo sve bilo kao san — odjednom puštam muziku na plaži. Imao sam sreću da sam izdavao ploče za Minisketch Records Davidea Squillacea, zajedno sa umetnicima poput Dubfirea i Paul Ritcha. Zbog toga su me svi u Španiji poznavali, jer je to bio početak minimal zvuka koji tada u Srbiji nije postojao.

Španci su fanatici — i u fudbalu i u muzici. Vole da se zabavljaju, i tamo sam doživeo da ceo klub vrišti bukvalno na kick od pesme. Pored toga, imaju dugu festivalsku tradiciju — Sonar je jedan od najstarijih elektronskih festivala na svetu.
Sunce cele godine, more, energija — sve to ostavlja trag. Želim da se vratim u Barselonu, jer je to za mene posebno mesto.

Moj dolazak na Ibicu bio je prirodan. Imao sam veliki hit u Circoloco DC10 i doživeo da rezident DJ poljubi zid kluba kada me je video. Tamo imam mnogo prijatelja i Ibica zauzima posebno mesto u mom srcu. Danas je ostrvo prilično komercijalizovano, ali i dalje postoje manji, intimni partiji i tajne plaže gde i dalje živi stari duh. Ibiza je deo mene.