Daniel Tagliaferri je italijanski DJ, producent i gitarista koji je u poslednjih nekoliko godina doživeo neverovatan uspeh na svetskoj house sceni. Kao neko ko svoju karijeru ne gradi na imidžu, već koristi sopstveni talenat i strast prema muzici kao pokretačku snagu, uspeo je da se uzdigne do vrha prestižnih Beatport Indie Dance i Melodic House & Techno lista svojom prvom trakom ‘No Scale Can Resize You’.
Nakon što je u julu 2019. IVORY postigao ovaj neverovatni uspeh, usledile su pohvale od etabliranih imena i vođa elektronske scene poput Adriatique, Ame, Dixon, Lehar, Tale Of Us i Trikk koji od tada vrte njegove trake kao svoje favorite. U jako kratkom periodu usledili su pozivi poznatih izdavačkih kuća Afterlife, Innervisions i Kompakt, čija su mu izdanja obezbedila brojne bukinge širom Evrope, Afrike i Azije.
Iako je dosegao visine o kojima je sanjao, pored svog tog hajpa i uspeha ostao je veran etiketi MicroCastle koja mu je pomogla da se probije kroz nepregledno more izvođača, te dospe u žižu svetske javnosti i dokaže da je spoj strasti, autentičnosti i velikog truda jedini put ka uspehu.
Veliki je filmofil i ljubitelj knjiga odakle crpi ideje za svoju kreativnost u studiju, a kao neke od svojih omiljenih režisera i pisaca izdvaja Ingmara Bergmana, Nabokova i Foknera. Pred njegov nastup u subotu 11. oktobra u beogradskom klubu OMG popričao sam sa Danielom o njegovom doživljaju muzike, stvarima koje ga inspirišu i šta je to što ga izdvaja od drugih producenata i DJeva.
Tvoj zvuk je veoma specifičan. Predstavili su ga i podržale etikete poput Afterlife, Innervisions, Kompakt i MicroCastle. Kako ti doživljavaš detalje i dramu?
Rekao bih da ne postoji konkretan razlog ili svrha iza mog zvuka. Jednostavno rečeno, kao slušalac, čini mi se prirodno to što mi se sviđa veoma emotivna muzika sa dobrom dozom melanholije (iako volim različite žanrove i raspoloženja u muzici, naravno).
Zato volim da dam emotivan osećaj svojoj muzici, takođe sam prilično siguran da je taj osećaj univerzalan, kao način da se obratim svima.
„Feelin’ unosi život u sumoran svet“. Ovo sam pročitao u najavi za žurku 11. oktobra u klubu OMG u Beogradu . Možeš li da mi objasniš kako tvoja muzika to radi?
„Feelin“ u meni inspiriše potpuno drugačija osećanja. Mislim da ima oslobađajuću silu, veoma je intenzivna i puna energije. Verujem da je umetnost uopšte kao prostor, prazna soba koju je dao umetnik, gde gledalac (ili slušalac u slučaju muzike) može da unese sve što mu padne na pamet, vođen umetničkim iskustvom.
Ako sam dobro razumeo, Ivory Tower (mesto gde ljudi biraju da se isključe iz ostatka sveta kako bi sledili sopstvene interese, obično mentalne ili ezoterične) je apstraktni izraz za način na koji ti doživljavaš DJing. Takođe si rekao da postoji „zdrava doza otuđenja“. Ovo sam pročitao u tvom intervjuu za Torture the Artist. Kako ti ovo upotrebljavaš u svojim setovima da pričaš priče, dok si visoko u oblacima?
Da, to otuđenje mi je veoma korisno, više kao producentu, moram reći, da iznesem sve ideje i inspiraciju i dam oblik svojoj muzici. Otuđenje kao trenutno stanje tokom DJ seta, mislim, više je povezano sa ljudima na plesnom podijumu. Možda ne sada (LOL), ali u danima kada sam počeo da često posećujem klubove, a zatim i da sviram muziku, svi su bili veoma fokusirani na muziku. Više je to bilo individualno iskustvo. Lično putovanje kroz muziku, ali u kolektivnom prostoru.
Dok slušam tvoju muziku, imam snažan osećaj da sam u prvim godinama 2010-ih, kada je popularni progresivni stil postajao minimalističkiji i mračniji. Gotovo se osećam kao da sam se vratio u beogradske klubove tog vreme. Generacija Z je željna tog zvuka. Kako je ta era uticala na tvoje muzičko putovanje, te razvoj tvog ukusa?
Taj specifičan zvuk mi je bio veoma inspirativan, jer sam odmah shvatio da zaista mogu da ga upotrebim da izrazim svoj način stvaranja melodija i melanholičnih atmosfera. Bio je to savršen trenutak da počnem da razmišljam o svom DJY/producentskom projektu.
Ranije sam bio gitarista, godinama sam svirao u nekoliko bendova, ali sam uvek želeo da stvaram muziku sam, tako da mi je ta specifična era u klupskoj muzici pomogla da razumem put kojim treba da idem.
Odakle si crpeo inspiraciju za zvukove i stil koji te definiše? Možeš li da mi objasniš kako se ovi zvuci poklapaju sa tvojim životom?
Pa dobro, nije baš lako objasniti, i možda će zvučati malo čudno, ali obično je muzika ta koja pronalazi mene, a ne suprotno. Mislim, naravno da inspiraciju dobijam iz životnih iskustava.
„Rain“ je inspirisana kišnim danom, razmišljanjem o prozoru natopljenom kišom u mom studiju i slušanjem zvuka kiše, dajem ovo kao primer.
Međutim, većinu vremena moram reći da kada sviram u studiju, isprobavam različite stvari, fokusiram se na određeni element kada konačno prepoznam savršenu vibraciju ili mi to da nešto emotivno, to je način na koji više volim da stvaram svoj zvuk.
Tvoja muzika odiše osećajem introspekcije na plesnom podijumu. Kako ti doživljavaš svoj zvuk? Da li želiš da publika uroni dublje, u sebe, i razmisli o svojim osećanjima ili nešto drugo?
Kroz svoju muziku želim da pružim putovanje gde svi mogu duboko da se potope u svoja osećanja, ali i da unesem mnogo energije, kao i da im dam način da se oslobode pritiska. Zaista verujem da muzika može biti veoma moćna i da nas pokrene, te pretoči tu energiju u sjajno iskustvo koje zna da bude veoma intenzivno.
Dakle, ovu saradnju između melodičnih i dramatičnih zvukova pomešanih sa vožnjom gruva i bitova vidim kao nešto što može podići iskustvo na viši nivo, gde ste emocionalno uključeni, kao i vaše telo.
U suštini, ideja je da se stimuliše vaš unutrašnji svet i vaše telo istovremeno, bez ometanja, već da potpuno uronite u muzičko iskustvo. U smislu, ne da pustite publiku da razmišlja o svojim osećanjima, već da ih više naterate da prihvate sve spontane vibracije koje dolaze iz muzike.
Da li veruješ da će muzika kojoj težiš biti mood music, muzika za ples ili za kućno slušanje? Da li je ovo budućnost muzike za klubove i otvoreni prostor?
Pa, zaista ne znam jer mi nije bitno gde će se moja muzika puštati. Da budem jasniji, kada pravim muziku, ne pratim smernice da napravim proizvod za kućno slušanje ili za klub, ili za događaje na otvorenom. Ako poslušate moj katalog, možete primetiti veoma različite pristupe za različite vrste slušanja.
Međutim, verujem da je, u poređenju sa prošlošću, elektronska muzika sada dizajnirana da se sluša na zabavama, naravno, ali i kod kuće. Tako da su strukture i aranžmani razrađeniji, dužina je generalno kraća, više kao pesme. Na ovaj način činite klupsku muziku pristupačnijom široj publici.
U intervjuu za When We Dip, rekao si da je film imao uticaj na tvoju muziku. Kako filmovi utiču na tvoj stil? Koji je bio najvažniji film, reditelj ili žanr koji je uticao na tvoj zvuk?
Zaista volim da gledam filmove, kod kuće, kada putujem i često idem u bioskop. Ono što iz filma izvučem je atmosfera ili osećaj koji je film ostavio u meni. Da bih to postigao, mogu da koristim različite pristupe, poput korišćenja sempla iz dijaloga ili rada na aranžmanima inspirisanim originalnom muzikom za film.
Jer, znaš, dobar film uvek ostaje sa nama nakon gledanja, postavlja pitanja, ponekad vam daje odgovore, tera vas da razmišljate o sebi i svemu što vas okružuje, načinu na koji interagujete sa svetom spolja i svetom sa vama.
Dakle, bilo koji od ovih doprinosa može inspirisati drugačiju vrstu umetnosti, poput muzike, pa je cilj da se te ideje unesu u muziku prevodeći taj osećaj u melodije ili zvučne pejzaže.
Ne mogu da navedem samo jedan film ili reditelja koji je važniji od drugih, jer jedan film može uticati na jednu numeru ili gomilu demo snimaka, ali ne i na ceo moj zvuk. Da ti dam primer, moja numera „Persona“ je inspirisana istoimenim filmom Ingmara Bergmana, reditelja koga zaista poštujem.
Koliko sam shvatio, ti si strastveni čitalac Nabokova i Foknera. Možeš li da mi objasniš kako se tvoji setovi i muzika poklapaju sa Nabokovljevim ili Foknerovim stilom pisanja?
Ne samo Nabokova i Foknera, ima toliko pisaca koje volim iz celog sveta i svih vremena. U svakom slučaju, Nabokov je poznat po svojoj složenosti, intelektualnoj stimulaciji, zapanjujućoj mašti i leksikalnom bogatstvu – čitanje Nabokova je pravo estetsko zadovoljstvo.
Naravno, bilo bi veoma teško sve to preneti u muziku, ali mi se sviđa ideja da je moja produkcija puna tih živopisnih slika, bogatstva i estetskog zadovoljstva gde je svaki element drugačiji, ali strpljivo izrađen da bude jedan kako bi pružio precizan osećaj.
