Vladimir Ivković se najbolje može opisati kao i muzika koju dosledno prezentuje na nastupima širom planete – jedan od skrivenih dragulja svetske muzičke scene.
Njegova vodilja je iskrenost, koju oslikava svaka melodija i pažljivo selektovana kompozicija koju čuva u svojoj kolekciji. Zanimaju ga raspoloženja i emocije u „prostoru između“, daleko od onih čije vam poruke i signali jasno govore da morate da igrate, skačete ili pomerate sebe u konvencionalnom smislu plesa.
Zvuk koji vrti već decenijama ne potpada samo pod kišobran elektronike, te je uvek spreman da ode korak dalje i publici predstavi širu sliku o moći i lepoti muzike, u svim svojim oblicima i varijacijama, od umetnika i grupa kao što su Steve Reich, Coil, Eurythmics, ili neki opskurni, sporogoreći Goa trance. A miksovanje traka po ključu… Pa, za ključ i pravila ga briga upravo onoliko koliko je o njima brinuo pank.
Bilo da je u stolici selektora kultne klupske etikete Loco Dice-a – DESOLAT, ili njegove pasije OFFEN kojom poručuje da muziku treba negovati i čuvati od zaborava, dobija se utisak da je svakom zvuku posvećena posebna pažnja, te da je svaka numera promišljeno izabrana i saslušana sa namerom i emocijom.
Kao čuvar bisera srpske elektronske muzike, još od vremena kada većina u Jugoslaviji nije ni znala da ona postoji, neguje kvalitet jednog od najemanentnijih umetnika tadašnjeg doba, Mitra Subotića Sube, poznatijeg i kao REX ILUSIVII, koji je 1988. godine nagrađen UNESCO nagradom za promociju kulture. Pored Sube, OFFEN je takođe postao dom jednom od domaćih sastava TAPAN, čija fuzija elektronike, džez improvizacije i pulsa istoka zaslužuje pažnju svetske javnosti.
Za njega, klubovi i mesta na kojima nastupa nisu samo tezge, već prostori u kojima stvara neke nove priče i povezuje se sa ljudima na jednom dubljem, transcendetalnom nivou. Iako nastupa na festivalima Dekmantel, Dimensions, i Primavera sound, klubovima Berghain, Circoloco, De School i Pacha, te radio stanicama Red Bull i Oddity radio, uvek će smatrati Salon des Amateurs svojom oazom mira, dok klub 20/44 na reci opisuje kao jedan od najboljih klubova u kosmosu.
Imao sam zadovoljstvo da popričam sa Vladimirom o stvarima koji ga definišu i o filozofiji kojom se vodi – iskrenosti i slobodi u selekciji muzike, samopoštovanju i intucijii na densfloru, klubovima i ljudima koji su svojom predanošću i istrajnošču zauvek ostavili utisak na njega i respektivne lokalne scene.
Kako svet nije samo med i mleko, tako je uvek bitno obratiti pažnju na strahove i predrasude u svima nama, te kako nas sastavni delovi naše psihe vode da pravimo izbore koji nas definišu. Ko zna, možda smo konačno dobili savršen odgovor na goruće pitanje koje spaja i deli ljude unutar sveta elektronske muzike – kakve veze Platonova pećina ima sa autentičnošču i pukom zabavom?
„Pretpostavljam da je moj Beograd imao velikog uticaja kao što je moj Beograd bila Sara na Adi, u leto 1994. godine ili davno pre toga neuspeli pokušaji izmišljanja radio predajnika i komunikacije sa vanzemaljcima.“ Ova izjava iz intervjua za Danas me je fino nasmejala, jer tvoja muzička selekcija na neki način podseća kao da pokušavaš da kontaktiraš entitete iz svemira. Koju bi ploču dao na poklon ET-ju da odnese kući?
Ako bi nas ET posetio, to bi značilo da ne moramo da komuniciramo preko radio predajnika i da je ET možda došao po suvenire. Svakakve ploče mi padaju na palet, ali je prva uvek Steve Reich – Music For 18 Musicians. Moć repeticije i očuvanje istog putem promene. Pošto pričamo o ploči, onda je to kompozicja na izdanju ECM Records ECM 1129 / 2301 129.
Kakva je to moć skrivena u repeticiji? I kakvu ulogu ima promena u njihovoj interakciji?
Promena je stalna, svaki doživljaj nas menja i u dnevnoj rutini. Music For 18 Musicians, me između ostalog, na nežan način na to podseća i raduje.
Šta je ono što Salon des Amaterus čini posebnim? Koji je to tajni sastojak u kom ljude rasteraš kada pustiš peak time techno, a ne možeš da ih oteraš kada vrtiš nešto eklektično i čudno?
Posebnost Salona je rezulat ili posledica nekoliko faktora. Vreme u kome se nekoliko nas našlo i upoznalo, naši koreni i iskrena želja da učimo jedni od drugih, veličina i tempo grada. Vreme koje smo imali na raspolaganju daleko od naleta turista i sveznalica da nađemo mesto, izraz, zajedništvo, i puštamo neverovatnu količinu muzike na način koji je bio prirodan. Pričam o vremenu od 2004. godine.
U jesen prošle godine smo proslavili 20 godina Salon des Amateurs, Lena Willikens i ja smo puštali muziku. Detlef, Tolouse Low Trax, bez koga Salon ne bi bio moguć je na žalost bio sprečen.
Peak time techno je jednostavno nešto što u mom poimanju sveta nema mesta u baru, na jednom takvom mestu. Ne mora sve što ima priključak za struju i aparaturu za puštanje muzike da se pretvara u ego show. Simbioza, tzv. set and setting su bitni. Tajni sastojak je mešavina poštovanja, znanja, humora i doslednosti.
U intervjuima te često pitaju za mesta na kojima nastupaš, koja opisuješ kroz svoju ličnu konekciju. 20/44 u svom „rečnom“ izdanju smatrao se jednim od njabolih klubova na planeti. Kako izgleda ta veza sa 20/44 i klubovima u tvom Beogradu (period kluba Sara)?
Do 20/44 sam došao preko Brkića, Šikare, Apartmana. Brkić je kao dobri duh, glasnik, i nekako se sve sklopilo kako treba. Prvi utisak 20/44 je bio da je tu namerno ili slučajno sačuvano nešto meni poznato i blisko i da realno u Beogradu od 2009. takvo mesto ne bi smelo da postoji.
Prkos, inat, ljubav, otvorenost, iskrenost, samoupravljanje… sve je to, naravno pre svega moje subjektivno viđenje. Drugo nemam. Ta kombinacija Beograda, reke, napora koji je morao da se uloži da se pređe most, dođe na reku, da se tu ostane jer nema drugih mesta u blizini, publika, zajednica i muzika, sve je to činilo 20/44 na reci jednim od najboljih klubova u galaksiji i šire.
Ulazimo u novu fazu elektronske muzike u Srbiji. Iz velikih hangara i masovnih open air žurki sa kraja 2019. polako se vraćamo u klubove. Uz to, otvoreno je dosta novih klubova. Koliko dobro, a koliko loše to može da bude za scenu Beograda?
Otvaranje novih klubova je dobro, ako je klubovi dopunjuju, razvijaju duh grada, pružaju utočišta i zabave. Klub je sve samo nije traćenje vremena. Što nas je više, to je bolje.
„Kad bih znao šta publika želi, bio bih gatara“, rekao si za RA u njihovoj feljtonu The Art of DJing. Dobar deo publike želi da im se izlazak nekako isplati, te podvrgavaju sebe raznim stimulacijama kako bi se obezbedili da noć bude generalno uspešna. Šta bi rekao da je neophodno da noć nekom posetiocu kluba bude dobra uvek, ukoliko je to uopšte moguće?
Prečice i stranputice, lutanja i učenje.. Stimulacije su irelevantne, upotreba i način upotrebe istih jeste. Dobar deo publike se ne podgreva i ne postoji samo jedan put do transcendencije. Nepohodna je zajednica svih nas koji se okupimo: od vratara do čistača.
Ako zamisliš nešto kao ritualni Sufi ples, zadivljujuću praksu sa dubokim mističnim korenima, i u sred te lepote se manifestuje snaga haosa i bezumlja… malo dobrog je tu.
„Vreme koje provodimo zajedno je kratkotrajno, vrtoglavo, neponovljivo, i taj trenutak treba ceniti.“ Kako uspevaš da budeš u trenutku i tu ostaneš, a da ni ne pomisliš da izvadiš telefon iz džepa?
To je samo stvar posvećenosti i samopoštovanja. Ili sam tu ili nisam.
Šta je za tebe iskrenost u klubu? Kako ona izgleda za pultom, a kako na densfloru?
To se oseti. Nema tu mnogo racionalizacije i verbalizacije. Mislim da dovoljno intuicije svi imamo i da će nas onda odvesti na prava mesta. Ima dovoljno mesta za svakoga.
U intervjuu za Kaput izjavio si da iako imaš Prinčevu ploču „When Doves Cry“, nikada je ne bi pustio u setu. „Volim da slušam ljude koji puštaju muziku autentično: soul, fank, disko, bluz… Ali ne bi bilo iskreno kada bih ljudima dao utisak da su moje bake i deke radili na plantaži pamuka na jugu SAD. To su njihove priče, njihov bol – i ja cenim taj ljudski deo.“ Zašto je danas više nego ikad neophodno ceniti autentičnost u muzici? I kada zabava postaje maliciozna ukrasna traka savršenog poklona?
Nema lošeg u zabavi. Razbibriga je neohodna. Moje viđenje svega je možda dobro oslikan mitom o pećini, Platonovom alegorijom. Možemo da se ušuškani i komotni zabavljamo pravljenjem senki na zidu pećine, a možemo da izađemo na sunce, kišu, vetar, prostranstva. Za to je potrebno malo više od puke zabave. Ko voli nek izvoli!
Kad pričamo o iskrenosti, jednoj od esencijalnih stvari tokom tvojih nastupa, nekim izvođačima je teško da budu potpuno iskreni i svoji, jer ne žele da razočaraju publiku ili da od sebe naprave sprdnju na društvenim mrežama. Šta bi im rekao da odagnaš njihov strah?
Taj strah, ako postoji, je verovatno opravdan i nečim uslovljen. Ja ne mogu da ga odagnam i on je sigurno jako bitan zabavljačima. Iz njega se crpi odlučnost da se napravi najbolja moguća zabava, show.
Napraviti sprdnju od sebe… koliko se puta to već desilo u životu?! Ispred table u osnovnoj školi, na fudbalskom golu na ulici, šeprtljavim priznanjem simpatije… dešava se. I idemo dalje. Bitna je namera.
Radi šta radiš najbolje moguće, budi najbolji zabavljač, istraživač, vodič, tehničar… I ako jesi, onda je sve drugo nebitno.
Ever tried. Ever failed. No matter. Try again. Fail again. Fail better.
Pre koju nedelju mi je prijateljica pustila neki mashup Shemse i Sade sa komentarom da ona to sluša neironično. Kako su me ceo život učili da su narodnajci zlo i naopako, te da ih treba zaobilaziti u širokom luku, tako sam i ovo protumačio kao nedostojno slušanja uz gromoglasni smeh. Međutim, imam osećaj da sam je povredio, jer je ta pesma za nju bila iskrena, možda i sveta. Da li moguće slušati muziku bez predrasuda, i u isto vreme zadržati kritičko mišljenje?
Odosmo u life coaching 🙂 Slušaj sve, slušaj bez predrasuda, upijaj sve bez predrasuda, čitaj, gledaj, voli (…) i nešto oplemenjujuće će te naći. Sve ovo ovde je prekratko da bi mogućnosti života ograničavao predrasudama.
You must be logged in to post a comment.