Magazin Notyourjukebox je u duhu rasprave o tome šta čini dobrog a šta lošeg di-džeja poveo i priču o tome da li je di-džejing umetnost i šta je to potrebno kako bi se neko mogao nazvati umetnikom elektronske muzike.
Dobar, loš, džuboks.
Ima puno di-džejeva koji se fokusiraju na puštanje top hitova i zahteva publike. Pošto se ovakav di-džej može zameniti džuboksom, ovakve di-džejeve teško da možemo i smatrati disk-džokejom u modernom smislu te reči. Tako da džuboks di-džejeve možemo staviti na dno artističkog spektra.
Na drugoj strani tog spektra imamo di-džejeve koje zaista možemo smatrati muzičarima, lajv producentima jer oni uzimaju zvuke, slažu ih, programiraju i prezentuju na takav način da to postane nešto sasvim drugačije od originalnih delova. Originalne pesme koriste kao instrument u orkestru, to prestaje da bude samo ‘puštanje tuđe muzike’. Oni mogu da uzmu pesmu i načine je hitom, buku učine muzikom, učine da plešeš kada žele ali i da staneš i zamisliš se. Često postoji poruka i korisna ideja, kreacija nove pesme spajajući nepovezane delove. Ovakvi di-džejevi mogu se nazvati umetnicima.
U spektru između džuboksa i umetnika ima puno elemenata koji se moraju uzeti u obzir i svaki ima različitu vrednost u zavisnosti od toga koliko je teško to izvesti uživo. Na primer, beat matching zahteva određenu dozu umeća i umetnosti ali beat-juggling zahteva još više truda i veštine da bi se dobro odradio. Dobar programming je esencijalan za umetničkog di-džeja, dok je pre-programming seta manje je vredan od mogućnosti da programirate u letu i prilagodite se publici ispred vas.
Nisu svi producenti umetnici
Kao što postoje razlike među di-džejevima to je slučaj i sa ljudima koji stvaraju dens muziku. Producenti sa dna spektra koriste već postojeće loop-ove, semplove, i synth presetove, spajaju ih i nazivaju pesmom kada je to u stvari više neka vrsta produženog loop-a. Na drugoj strani imamo misao, prezentaciju, strukturu, slojeve, aranžmane, originalne zvuke i kompoziciju nota koji su ključni elementi radova ovih ‘elektronskih muzičara/umetnika’.
Takođe postoji razlika između producenta koji može da napravi muziku u studiju i pusti je publici i onog koji je može izvesti uživo. Trud prilikom lajv izvođenja ima veću težinu nego nešto već snimljeno. Samo zato što masa nešto voli ne znači da je to umetnost, ali svakako, samo zato što je nešto umetnost ne znači da se ljudima mora svideti.
Di-džej vs. producent
Neki producenti di-džejeve nazivaju posrednicima. Istina je da su di-džejevi i producenti potrebni jedni drugima. Producenti stvaraju muziku dok je di-džejevi prenose publici. Što ne znači da se uvek moraju slagati. Di-džejevi koji slede umetničke ciljeve trebaju podržavati iste takve producente i obrnuto.
Di-džejing postao previše lak!
Ryan Keeling je u tekstu za RA rekao da smatra da je danas di-džejing postao previše lak. Na temu korišćenja USB-ova CDJ-eva rekao je da iako ne smatra da je sync sam po sebi toliko loš, kao i da je uživao u takvim setovima, međutim naglašava da su to bili slučajevi kada je to bio najbolji način da se prezentuje ta muzika. Kao suprotan primer naveo je Ricarda Villalobos-a koji drži trake u miksu po nekoliko minuta, zadirkuje delovima koji se pojavljuju tek satima kasnije, ili se više i ne pojave. Pušta jednu dugu traku i miksuje nekoliko drugih kroz nju. Ništa od ovoga ne bi bilo vredno pomena da je samo pritisnuo dugme.
Ovde se radi o tradicionalnom stilu di-džejinga, miksovanje trake B u traku A. naravno, postoji druga strana di-džejinga bliža lajv performansu, stil čiji advokat je Richie Hawtin. Di-džejevi poput Surgeon-a, Paule Temple, Speedy J-a i Chris Liebing koriste svoje tehnološke solucije kako bi radili ono što nije moguće standardnom CDJ ili turntable opremom.
