Gost 12. izdanja emisije Belgrade Intro je još jedan od pionira naše elektronske scene, Boža Podunavac. On spada u grupu Dj-eva koje ne treba posebno predstavljati, jedan je od zaslužnih za postojanje scene kod nas.
Ipak za one koji ne znaju, Boža Podunavac je karijeru počeo 1986. godine kod, tada, najpoznatijeg beogradskog DJ-a i muzičkog urednika 202, Dragana Kozlice. Od zime 1988. godine Boža započinje samostalnu DJ karijeru, uporedo sa početkom rada u lokalnom omladinskom radio programu Ritam Srca. 1990. u Domu omladine organizuje serijal zabava, u sali koja je bila poznata kao Fuzija. U martu 1994. Boža sa ekipom po prvi put unosi deo underground kulture u hram disko muzike, klub Industrija, što se smatra i preokretom u muzičkoj politici ovog kluba. Boza je nastupao u gotovo svim legendarnim klubovima i prostorima u Beogradu, kao i u klubovima širom Srbije i regiona, ali i u Engleskoj, Rumuniji, Poljskoj, Mađarskoj, Grčkoj, Češkoj… Smatra da edukacija ne sme da bude na uštrb zabave, ali isto tako ne priznaje da je svrha dolaska u klub samo i isključivo zabava.
Božo, hvala ti što si deo Belgrade Intro, za početak – šta je, po tvom mišljenju, bitan element jedne zabave?
“Hvala vama što ste me pozvali. Elementi dobre zabave, pa kako bih rekao – kao i dobra fudbalska utakmica, kada se sve zgodi, vi ne znate šta su elementi dobre zabave, samo znate da je to bilo jako dobro. Da bi zabava uspela, mora da se poklopi nekoliko okolnosti u vezi sa samom zabavom, a one vrlo često nisu u kompletnoj kontroli svih onih koji su tu zabavu organizovali ili planirali. Dobra zabava pre svega podrazumeva da se vi osećate prijatno, da vam je dobro, jer niko ne želi da bude tamo gde mu nije dobro. Znači, minimum komfora koji može da postoji u klubu, da ne bude prevelika gužva, da glatko prođete na ulazu, da piće ne bude skupo, da DJ bude dobar i adekvatan. Sound system mora da bude takav da vi možete da uživate u muzici a u isto vreme da možete da komunicirate sa drugim ljudima koji su tu. Čini mi se da je dobra zabava splet niz okolnosti, kada se to sve napravi dobro bude i dobra zabava. Naravno, treba dosta obratiti pažnju na to koji ljudi dolaze, ali podrazumevam da oni koji prave zabavu, oni opet upućuju takav poziv ekipi koja je adekvatna zabavi koju prave”.
Sada bih se vratio u vreme legendarne Industrije. Kakvo sećanje ti je ostalo na taj period?
“To je interesantno vreme zbog toga što je scena bila u samom začetku. Disko klubovi su postojali tada u gradu i u zemlji, ali je koncept same zabave bio drugačiji i ljudi su dolazili drugačijim povodima u klub, drugačija muzika se slušala, čini mi se da je zahvatala drugačije klase koje postoje u bilo kom društvu. Industrija je proizvod potrebe da se nešto što je doživljeno “napolju” kao dobra stvar, dobro iskustvo, da se to nekako prenese i u Beograd. Mi smo imali sreće da budemo među prvima koji su došli do takve spoznaje i koji su, na kraju krajeva, imali tu energiju da to započnu. Za sve grupacije koje su tada počele to da rade, oni koji su radili house, mi koji smo radili i techno i house, trance ekipa, takođe je imala sreće jer je postojao jedan prostor u centru grada koji je bio pristupačan svima, a istovremeno je izgledao kao pravi underground klub. Imao je sve prerogative toga, kako je izgledao, kako je bio koncipiran. Tu je samo trebalo napraviti nešto dobro, a da to dobro ljudi prepoznaju kao dobro i da onda krenu da nas prate, da vide da postoji nešto drugo od dotadašnjeg u Beogradu. To je bila neka generalna zamisao, sa ove istorijske distance, bez nekih pretencioznosti. Mi smo bili vrlo mladi, sve je to bilo “ad hoc” i skopčalo se nizom slučajnosti. Sve je to jedna okolnost koja je, opet, bila vezana sa nizom slučajnosti. Odvilo se kako se odvilo, pošto je scena bila dovoljno mlada, mi smo se tada dogovarali, pogotovo ove grupacije koje su se žanrovski razlikovale, pa smo morali da delimo dane, kad je techno, kad house. Industrija je ispočetka radila petkom i subotom, pa je onda zbog velikog interesovanja proširila program i na susedne dane, na četvrtak i nedelju. Svi su tu našli mesto, imali smo finu koordinaciju, nismo jedni drugima uletali u termine. Klupski život je tada … Kao na polju kada je sveže preorano, pa vi sada posadite i to je sve moglo da raste i eto – raslo je. Imali smo sreće da smo živeli u to vreme i da smo imali takva interesovanja”.
Pročitao sam da ti je DJ Derik Mej ispričao da je ’93. ili ’94. prvi put gostovao u Evropi i za nastup pred 10.000 ljudi uzeo 10.000 dolara. Pošto su to bile devedesete u Srbiji, nije bilo novca, da li to znači da je sve bilo na nivou ogromnog entuzijazma, Ili ste sve pare trošili na kupovinu novih ploča, novih slušalica, igala za gramofon?
“Ovaj primer sa Derikom je savršeno tačan. To je bilo prilikom njegovog prvog gostovanja u Beogradu, to je bila svirka u SKC. Desilo se da mu je avio kompanija izgubila ploče, pa je on sticajem okolnosti bio i moj kućni gost, iz moje kolekcije ploča je povadio ploče da bi to veče mogao da nastupi. On je tu priču ispričao u kontekstu kulturološkog šoka. Čitava ta ekipa koju smatramo začetnicima detroitskog tehna, takvog pristupa elektronskoj muzici u klupskim okvirima, kao što je ta ekipa “underground resistance” pre svih Juan Atkins i Kevin Saunderson, pa onda nakon njih Mad Mike, Jeff Mills i čitava ta ekipa, oni su živeli taj underground i bizaran život u Detroitu. Kada su to evropljani videli to u Detroitu i pokušali to da preslikaju u Evropi, kada je to buknulo, oni nisu imali pravu pretpostavku i čudilo ih je veliko interesovanje za detroitski tehno i za njih same, jer su oni godinama nastupali u klubićima, pred deset, dvadeset, pedest ljudi, u garažama… Derik mi je pričao kako je Detroit polu srušen grad. Nakon propasti automobilske industrije, u nekoliko navrata je otišlo stotine hiljada ljudi. Naravno, postoji i srce Detroita gde ljudi žive i gde to izgleda kao Amerika. Oni su bili šokirani kada su dolazili ovde i svirali pred ogromnim brojem ljudi i gde su zaradili, za njih i njihove uslove, ogromne sume novca. To je period početka devedesetih, sve se to danas dramatično promenilo i to odavno nije više tako. Taj deo kulture je posve drugačiji od našeg. Kod nas je sve to bilo na mnogo nižem finansijskom nivou, pogotovo tada kada većina ljudi nije ni znala za tu vrstu zvuka. Danas je to jednostavno i neko ko se nije rodio u to vreme i nema pretpostavku o tom vremenu, zna za fejsbuke, tvitere i instagrame, čini mi se da on ne može imati predstavu o količini našeg entuzijazma i naše radosti, iz današnjeg ugla gledano, oko banalnih stvari. Svi smo uzimali neke simbolične honorare za to što smo radili, ali većina novca koja je bila višak, sve što je “preteklo” ulagali smo u ploče, ulagali smo u buduće zabave. Već tada smo pokušavali da napravimo jedan kontekst u kome vi prvo napravite finansijsku konstrukciju zabave. Morate da imate spreman novac, da recimo uplatite pola honorara a gosta koji će doći u Beograd, avionsku kartu i tako dalje. Mi smo imali neki fond koji smo trošili za te prve zabave, a posle se to odvijalo samo od sebe. Dosta novca smo ulagali u ploče, imali smo zajedničku kolekciju. Ja posedujem mali deo te kolekcije, možda 150 – 200 ploča, dosta toga je pogubljeno u vreme bombardovanja, pa smo izašli iz prostorija, to je onako dosta devastirano, neki broj je ipak sačuvan. Dobijali smo i dosta toga u radiju. Na kraju, Gordanova ideja je bila čitava ova inicijalna, da formiramo Kozmik. Gordan se dosta dopisivao sa izdavačkim kućama, pa smo dobijali dosta izdanja, imali smo neki tok, pa smo kupovali sami i eto, imali smo priliku da budemo jedni od predvodnika tog vremena. Danas sve to izgleda nešto drugačije, danas se ponovo velike svote plaćaju za velike festivale, za razne goste, ali to je tako. To je proizvod koji imate i možete ga kupiti ili ga ne morate kupiti”.
Kako danas vidiš srpsku scenu? Uveren si da je kvalitet zvuka na prvom mestu, 30% zabave, uslovi u klubu 30%, a preostalih 40% ide na DJa. Da li smo danas dostigli taj nivo?
“Ovo u vezi sa procentima je zaista “ugrubo” kad se tako izrazi matematički, zvuči rogobatno ali je fakat a, aista sam i dalje ubeđen da je sound system užasno bitna stvar. Vi se morate osećati prijatno, ono što najviše percipirate vi osećate čulom vida i sluha. Ono što vidite i što čujete prevashodno odlučuje o tome da li ćete tu biti ili ne. Za svakog vlasnika kluba je to dobar savet, da kupi dobar sound system, ljudi će mu duže provoditi vreme u klubu. Dobar sound ne mora ništa da znači, DJ može da upropasti veče. Maltretiranje na ulazu može da doprinese da uopšte ne uđete, skupo piće može da … Raznih faktora tu ima, treba to dobro odmeravati, kakav je kontekst. Što se tiče klubova i scene u gradu, meni se čini… Zastajem zbog toga što u poslednje vreme čujem kritike sa strane gde ljudi kažu “previše je mesta na kojima se ovo pušta” a ja mislim da je obrnuto. Prava mesta na kojima se pušta ovakva vrsta muzike, sve varijante elektronske muzike, zahtevaju da imaju neke predispozicije za to, da to može tu da se obavlja. Da primaju određen broj ljudi, da ljudi mogu da slušaju muziku ali da mogu i negde da se sklone, da imaju pristojan wc, da postoji neka logistika koja mora da postoji da bi smo mi nazvali neko mesto klubom, da bi smo rekli da je nešto dobro i da ima kriterijume. Takvih klubova u gradu ima tri, četiri. Dosta je teško onda pričati o razvijenosti scene u tom kontekstu. Imamo slučaj, pogotovo poslednjih četiri, pet godina, da imamo trend započet još devedesetih iz potpuno drugih motiva, koji se sada pretvorio u čist kapitalizam. Imamo po pet, šest, sedam stranaca za veče u Beogradu, gde posotoji najmanje 350 DJ-eva. Nemoguće da baš niko ne ume to da radi. Utisak mi je da se sve to odvija stihijski. Ne preslušavam i ne pratim radove svih domaćih producenata, ali ono što uhvatim, čujem tu vrstu zatvorenosti i u produkciji. Možda je najbolja definicija ako bi smo rekli, nema novca, proces se ne može odvijati, a kada se proces ne odvija i ne obavlja, onda čovek nije ni radoznao da u sve to bude upleten. Naša scena nešto kao napreduje, ali je sve to tako i mogla bi znatno brže, kada bi smo gledali u drugim smerovima. Opet, naravno tu posotji simbioza izvođačkog dela sa ugostiteljskim. Imamo sasvim racionalne ugostiteljske želje. U simbiozi te dve profesije mi dolazimo do situacije da preteruje ili jedna ili druga strana. Ugostitelj kaže, sad ću da stavim pet DJeva, pa shvati posle nekog vremena da mu niko ne dolazi jer je “papazjanija” i tako dalje. Nemamo dovoljno profesionalaca”.
Koliko je iz svih tih razloga bitno da posotoji udruženje, ili bar neka vrsta komunikacije svih ljudi koji učestvuju u sceni?
“Mislim da bi to udruženje dosta pomoglo u tom smeru. Da li bi taj problem rešilo udruženje, sigurno ne, zato što mi se čini da je problem širi, na nivou države. Problem je i u mentalitetu koji i nije tako jednostavno razrešiti, ljudi su formirani i sporo se menjaju. Čini mi se da bi formiranje udruženja donekle pomoglo u razrešavanju raznih dilema u vezi sa svim tim. Pre svega, da se ovaj posao definiše kao posao. Nisam očekivao kada sam počinjao da ću biti u poslu gotovo trideset godina. Za deset godina, po nekom svetskom pravilu trebalo bi da idem u penziju, a mi i dalje nemamo neko DJ udruženje. Moja profesija je nevidljiva za državu. Udruženje bi imalo za svrhu da registruje ljude koji ovo rade, da registurje profesiju kao takvu, da ujedno pruži neke socijalne mogućnosti ljudima koji bi bili tu, da im obezbedi mogućnost da mogu sami da uplaćuju penziono i socijalno. To su neka prava koja se tiču zaposlenog čoveka i građanina u državi koja mi danas nemamo. Ja plaćam to penziono i socijalno, ali preko nekog udruženja koje se zove udruženje estradnih umetika gde ja sad tu negde spadam, ali to nije moja profesija. probaćemo i videćemo da li će država imati sluha za to. Fakat je da se sve to mora uvesti u red kao što je to “napolju” hteli mi to ili ne, ako već EU dolazi. Nemam dilemu da će to vreme doći a i ne bi bilo loše. Dosta interesa je tu upleteno u sve to, u razrešavanje kako bi sve to trebalo da izgleda, ali ćemo istrajati u tome da probamo da osnujemo to udruženje i da probamo tako da ostvarimo neke benefite zanaše kolege i nas”.
