Studentski protesti koji se već mesecima odvijaju u Srbiji doneli su na ulice hiljade mladih ljudi, odlučnih da se izbore za svoj glas, prava i bolje uslove života. Ironično, upravo klabing scena, koja se u velikoj meri oslanja na iste te mlade ljude, ostala je zapanjujuće tiha kada je reč o pružanju podrške svojim najlojalnijim konzumentima. Ova tišina otvara pitanje – da li je klabing u Srbiji zaista samo biznis, bez ikakvog osećaja odgovornosti prema zajednici koja ga čini živim?
Nema sumnje da studenti čine okosnicu klabing scene. Oni su ti koji pune klubove, kupuju karte za velike nastupe i daju energiju svakom događaju. Njihova strast prema muzici i želja za zajedništvom oblikuju atmosferu koja klabing u Srbiji čini posebnim. Ali dok studenti trenutno vode bitku za svoju budućnost na ulicama, klubovi, organizatori i promoteri– oni koji od te iste studentske energije profitiraju – ostaju po strani.
Gde su organizatori koji na plakatima promovišu „društvenu svest“ i „revoluciju kroz muziku“? Gde su izvođači koji na nastupima pričaju o slobodi, klubovi i festivali? Da li klabing scena zaista veruje u te vrednosti, ili su one samo marketinški trik za povećanje prodaje karata?
Muzika je oduvek bila alat za izražavanje nezadovoljstva i borbu za promene. Od punk pokreta do rave kulture, noćni život je često bio utočište za one koji žele da razbiju norme i promene svet. Klabing, posebno u Srbiji, često se poziva na tu istoriju otpora. Međutim, kada je trenutak da pokaže stvarnu solidarnost – ne kroz šuplje slogane, već kroz konkretne akcije – scena se povlači u svoju komfornu zonu.
Protesti bi mogli biti prilika za klabing scenu da pokaže koliko je zaista povezana sa svojom publikom. Klubovi bi mogli organizovati događaje podrške, donirati deo prihoda studentskim inicijativama, ili makar javno izraziti solidarnost. Umesto toga, čini se da vlada tišina, kao da se brendovi boje politizacije, zaboravljajući da biti apolitičan u ovakvim trenucima znači podržavati status quo.
Razlozi za ovu tišinu mogu biti mnogostruki. Možda je to strah od rizika – boje se reakcije vlasti, gubitka dozvola ili reputacije. Možda je to jednostavan nedostatak empatije – dokle god su karte prodate, a klubovi puni, zašto bi se brinuli o tome šta njihova publika prolazi van plesnog podijuma?
Ipak, takav pristup dugoročno urušava poverenje između scene i njene publike. Publika nije samo broj u tabeli prodaje – ona je zajednica. Ignorisanje studentskog protesta u trenutku kada se mladi bore za bolju budućnost šalje poruku da klabing scena ne deli njihove vrednosti i ne vidi njihovu borbu kao važnu.
Klabing je više od muzike i plesa – to je kultura, zajednica i način izražavanja. Ako se klabing scena odvoji od realnosti svojih konzumenata, rizikuje da izgubi svoju autentičnost i dugoročno podršku publike. Mladi ljudi zaslužuju više od tišine – zaslužuju solidarnost. Klabing scena bi trebalo da stane uz njih, jer bez njih, scena ne postoji.
