Jeste li ste se ikada zapitali zašto ljudi plešu? Ili možda zašto nas neodoljivo privlači da se krećemo kao jedno na podijumu za ples uz beatboxing?
Doktor nauka i profesor univerziteta Kalifornija odseka za nauku govora Gregori Hičkok je u svom novom članku za Phychology today objavio je da naša sposobnost da igramo uz muziku može biti usko povezana sa našom sposobnošću da koristimo složeni govor.
Kao autor feljtona Wired for Words koji istražuje neurološku arhitekturu jezika, Hičkok daje mogući odgovor na pitanje kako se ples povezuje sa govorom na iznenađujući način – i objašnjava zašto su papagaji naši neočekivani partneri u ritmu.
RETKA SPOSOBNOST
Zanimljivo je da je naša sposobnost koordinacije pokreta sa slušnim ritmom iznenađujuće retka u životinjskom carstvu. Većina životinja se rađa sa fiksnim repertoarom zvukova koje mogu da proizvedu, dok mi i papagaji delimo sposobnost naprednog vokalnog učenja.
Video snimci papagaja koji klimaju glavama i koračaju u ritmu muzike nisu samo slatki — oni predstavljaju jedinstvenu sposobnost našeg uma koju većina životinja jednostavno ne poseduje.
Neke vrste, poput ptica pevačica i kitova, mogu da nauče nove vokalizacije (pesmu) slušajući i reprodukujući zvučne obrasce u svom okruženju. Ljudi i papagaji su „napredni“ vokalni učenici, sposobni da uče mnogo složenije obrasce, kao što je govor.
IZAZOV KOORDINACIJE
Kada govorimo, ne samo što proizvodimo zvukove, već orkestriramo izuzetno precizan ples između različitih delova našeg vokalnog sistema. Naš grkljan (glasna kutija) generiše glas i kontroliše visinu tona, dok naš jezik, usne i vilica oblikuju te zvukove u različite govorne glasove, slogove i reči.
Ova dva sistema moraju da rade zajedno izvrsnim tempom i budu vremenski koordinisani. Istraživanja su pokazala da je ova koordinacija izuzetno tačna, sa karakteristikama visine tona koje se poravnavaju sa granicama slogova u delićima sekunde.
Promena visine tona nije trenutna – potrebno je oko 100 milisekundi (relativno dugo vreme) da se pređe umerena promena visine tona. To znači da mozak mora da predvidi gde će se slogovi pojaviti i da počne da podešava visinu tona unapred.
PROBLEM KVAZI-RITMA
Kako naš unutrašnji ritam za govor nije savršen poput metronoma, teško je uskladiti sve ritmove koji se odigravaju unutar nas – ljudi nemaju SYNC dugme kao CD plejeri.
Govor je kvazi-ritmičan – ima prosečan tempo, ali vreme varira od sloga do sloga i od reči do reči. Ova nepravilnost je razlog zašto ne plešemo uz govor – ritam nije dovoljno predvidljiv. Pa kako mozak rešava ovaj problem koordinacije?
Odgovor može biti u stvaranju unutrašnjeg slušnog otkucaja – neke vrste mentalne vremenske linije ritma. Ovaj unutrašnji šablon zatim služi kao neka vrsta provodnika za sinhronizaciju sistema za kontrolu visine tona i sistema za proizvodnju sloga.
OD GOVORA DO PLESA
Kada mozak evoluira u mehanizam za sinhronizaciju više motornih sistema sa slušnim ritmom, on ima ono što mu je potrebno da obavi jednostavniji zadatak: sinhronizaciju sa spoljašnjim, predvidljivim ritmom.
Drugim rečima, sposobnost plesanja uz muziku mogla se pojaviti kao slučajan sporedni efekat neuronske arhitekture potrebne kako bi se koristio složeni govor.
Dokazi koji podržavaju ovu ideju dolaze iz nekoliko izvora. Prvo, ljudi mogu da nauče i zapamte čak i nepravilne, nepredvidive vremenske obrasce nakon samo nekoliko izlaganja. Ovo pokazuje da je slušni sistem prilično sposoban da skladišti kvazi- (ili čak slučajne) ritmičke šablone.
Drugo, istraživanje odložene slušne povratne informacije – gde govornici čuju svoj glas reprodukovan sa malim zakašnjenjem – otkriva važnost slušnog ritma u produkciji govora.
ZAŠTO JE OVO BITNO?
Jedno zanimljivo otkriće je da oštećenje određenog regiona malog mozga uzrokuje i probleme sa koordinacijom govora i tendenciju da se slogovi proizvode u previše pravilnim intervalima, umesto sa prirodnim ritmom govora. Ovo sugeriše da mali mozak pomaže u održavanju kvazi-ritmičkog vremena neophodnog za prirodni govor.
Razumevanje zašto plešemo je važno za više od zadovoljavanja naučne radoznalosti. Ovo istraživanje osvetljava duboke veze između naizgled različitih ljudskih sposobnosti – kako nam je kapacitet za složen jezik možda nenamerno dao aspekte muzike i plesa.
Možda kada jednom shvatimo ove veze, kliničari mogu da koriste to znanje za razvoj novih tretmana za poremećaje govora.
izvor: psychologytoday.com
