Intervju: Sharam

Sharam je američki DJ i producent, koga neki možda bolje znaju kao polovinu dua Deep Dish. Na sceni je skoro dvadesetpet godina, a nikad se nije držao jednog žanra. Takođe je i suvlasnik jako uspešne Yoshitoshi izdavačke kuće. Najveći povod za ovaj intervju svakako je njegov novi album „Retroactive“, iako razlog za intervju sa nekim ko ima ovako bogatu karijeru nije potreban. Kroz razgovor Sharam nam je otkrio kako je nabavljao muziku dok je odrastao u Iranu, koje su prednosti i mane rada u dvojcu, i kako je tekao proces kreiranja albuma koji smo sa nestrpljenjem čekali sedam godina. Nadamo se da ćete uživati!

 

Možeš li nam reći kako je sve počelo za tebe? Kada si se prvi put zainteresovao za elektronsku muziku, i kako si shvatio da je to nešto čime želiš profesionalno da se baviš?

Slušanje muzike je uvek bio hobi za mene. U post-revolucionarnom Iranu nismo imali neki pristup muzici pa smo morali da ih nalazimo putem andergraund kanala. I to je bio PRAVI andergraund jer je muzika, posebno zapadnjačka, bila ilegalna. Tako da bih iznajmljivao kasete muzičkih spotova na Betamax-u iz andergraund mesta i nalazio način da ih snimim na kasete i puštam na kućnim žurkama ili da ih prodajem drugoj deci. Uvek me fasciniralo prenođenje ili miksovanje muzike kroz primitivne uređaje kojima sam tada imao pristup. Kada sam se preselio u SAD nastavio sam da se interesujem za to, a onda sam otkrio da postoji sprava koja se zove mikser, sa kojim je miksovanje bilo mnogo lakše, i rotacione ploče koje su ti dozvoljavale da menjaš brzinu muzike; to ti je zajedno omogućavalo da miskuješ muziku bez prekida. Navukao sam se, i tako sam postao DJ. Malo nakon toga, osećao sam da mogu da pravim ploče i da to radim drugačije nego što su drugi radili, i to je dovelo do sastavljanja produkcijskog tima sa Ali Dubfire-om kao Deep Dish. Kada smo to uradili, počeli smo da pravimo „buku“ i uskoro smo mogli da damo otkaz na našim poslovima i da pretvorimo muziku i di-džejing u pravi posao. Nikad se nismo osvrnuli.

 

Radio si sa Alijem kao Deep Dish mnogo godina, ali radiš i solo, po tvom mišljenju – kako se razlikuje rad u dvojcu od rada soliste? Šta su prednosti i mane?

Moj pristup muzici se ne menja mnogo. „Kuvam“ ideje i onda pokušavam da završim ono što je u mojoj glavi u odnosu na to kako vidim traku.

Kada radiš sa nekim, postoje dva seta ideja i predloga, i kompromisi koje oboje morate da pravite i tako isproducirate jedinstven zvuk. Nebitno da li radim solo ili kao Deep Dish, kvalitet je najbitnija stvar. Uvek se trudim da ne idem u generičkom, šablonskom pravcu. Fokus mi je na inovaciji i pomeranju granica. Ne obraćam mnogo pažnju na žanr u kome će traka na kraju naći.

Prednosti: Imaš još jedan par ušiju sa kojim možeš da razmenjuješ ideje, i kada „zaglaviš“ možeš da se osloniš na onog drugog da nastavi sa projektom i pređe prepreku ili pomogne ti da nađeš inspiraciju.

Mane: Kada puštaš muziku uvek je bolje imati nekoga za pultom kad je vreme za toalet. Ne moraš da se probijaš kroz masu i nazad razmišljajući šta će da se desi kad ploča završi.

 

Šta je najviše uticalo na promenu sa ranijeg Deep Dish house zvuka do mračnijeg techno i tech-house zvuka?

Raniji Deep Dish zvuk je BIO tech-house na mnogo načina. Ali taj termin još nije bio izmišljen. Uvek smo inspiraciju crpili iz techno ploča, ali i drugih žanrova poput trancea, industriala, reggaea i rocka. Za mene se taj proces nije promenio. Svaka stvar ide kroz svoj sopstveni identitet u odnosu na to šta je u mojoj glavi i šta utiče na mene tokom te nedelje.

1994. osnovao si Yoshitoshi etiketu, reci nam o ideji iza nje. (Kako je
počela, šta je bila njena glavna ideja i kako vidiš njenu misiju?)

Etiketu smo osnovali Ali i ja. Originalno, to je bio portal kroz koji smo izdavali muziku naših prijatelja iz Vašingtona. Onda smo počeli da izdajemo ploče naših novih prijatelja širom Amerike i kasnije sveta. Mantra etikete je bila, i idalje je – kvalitet ispred kvantiteta. Odlična muzika bez određenih žanrova. Toga se još uvek držimo, iako je scena postala previše odvojena i etikete se uglavnom drže samo jednog zvuka.

 

Publika je sa nestrpljenjem čekala sedam godina da dobije tvoj novi LP, zašto ti je trebalo toliko vremena?

Od mog poslednjeg albuma imao sam seriju EP-ova „March EP series“ – uradio sam tri i izdao još nekoliko ploča posle toga. Više volim da izdajem ploče koje imaju koncept. Iako nisam izdao mnogo muzike u poređenju sa mojim vršnjacima, nastavio sam da produciram i čekao sam da sve trake dobiju neki smisao kao jedan koncept. „Retroactive“ mi je dao taj koncept. Od materijala koji nije dospeo na ovaj album mogu da napravim bar još dva albuma, i već spremam plan da zvaršim neke od njih i dodam neke nove ideje i izdam drugi album za nekih godinu dana. Neću čekati dugo da izdam sledeći LP zato što u dobu u kome živimo raspon pažnje je kratak ii imam previše ideja u glavi da bih čekao tako dugo.

 

Tvoj novi album Retroactive je izašao. Već si rekao kako je to kolekcija zvukova koji su te inspirisali tokom godina, šta te navelo da napraviš ovakav album?

Nije to bila svesna odluka, iako je ideja verovatno bila negde podsvesno. Morao sam da završim trake jednu po jedno kako bih došao do zaključka. Tokom procesa stvaranja skoro uvek se okrećem nečemu što sam voleo (ili volim) i koristim to kao tačku inspiracije. Tokom toga sam shvatio da postoji nit koja povezuje sve numere koje sam izabrao za album, i to je bila istorija mojih uticaja. Jednom nogom sam bio u prošlosti, a jednom u budućnosti. Tako da sam putovao kroz vreme zahvaljujući mojim uticajima, odatle dolazi naziv „Retroactive“.

 

Imaš mnogo saradnji na albumu, kako je bilo raditi sa svim tim ljudima? I da li
više voliš da radiš sam ili sa nekim drugim, i zašto?

Volim da radim saradnje jer ti daju drugačiji fokus. Svaki izvođač donese svoj jedinstveni stil i pristup i volim taj proces. Za mene je inspirišuć zato što verovatno ne bih imao takve ideje da sam sam.

 

Na koje izvođače i buduća izdanja bi trebalo da obratimo pažnju na Yoshitoshi-ju?

Veoma smo srećni što uspevamo da održimo etiketu ovoliko dugo, i to potvrđuje naš precizan fokus na kvalitet i biranje izvođača sa kojima ćemo da radimo. Nedavno smo počeli da slavimo 20. rođendan i umesto da sastavimo „the best of“ izdanje i izdamo ga sa nekoliko novih remiksa, odlučili smo da ponovo izdamo naše klasike, jedan po jedan, sa remiksima koje su radili novi i uzbudljivi DJ-evi/producenti koji prave talase i interesantnu muziku. Trenutno smo na desetom izdanju, a još pet će ih biti izdato do kraja godine. Za Yoshitoshi 20th Classic Series remikse su radili Nicole Moudaber, Soul Clap, Shiba San, Robosonic, Trent Cantrelle, Anthony Attalla, Victor Ruiz, Cristoph, Matador, Miss Nine, Ambivalent, Psyctron, Cid Inc, Paul Ritch, Will Clarke, i ja, a imamo još brda koji tek stižu. Veoma je uzbudljivo i ljudima se dopala ideja. Takođe izdajemo i novi materijal iza kojeg stoje Veerus & Maxie Devine, Sinisa Tamamovic, Rony Seikaly, ANNA i mnogi drugi. Bili smo veoma zauzeti u Yoshi HQ i veoma sam uzbuđen zbog svega što se sprema.

 

Nastupao si na različitim mestima. Da li ti se više dopada nastupanje u klubovima ili na festivalima i otvorenim žurkama?

Svi mi se sviđaju. Svi su različiti i kao DJ-u koji voli muziku i sluša različite žanrove, to mi daje mogućnost da puštam različite setove. Ono što puštam u mračnim klubovima razlikuje se od otvorenih žurki koje su srećnije i festivala gde se više vrte velike numere.

 

Ako bi morao da izbereš omiljenu od svih traka koje si producirao – koja bi to bila i zašto?

Sve ih podjednako volim. Sve su jedinstvene na svoj način i predstavljaju različit uticajni momenat za mene. To je kao da treba da izaberem omiljeno dete. Nemoguće je.

 

Kako sebe vidiš za deset godina? Da li misliš da ćeš i dalje raditi ono što radiš sada?

Volim ono što radim. Nadam se da ću se tako osećati i za deset godina. Ako ne, verovatno ću raditi nešto drugo. Ali ne mislim da će me muzika ikad napustiti.