U okviru sjajne elektronske večeri pod dirigentskom palicom organizacije Blender u dorćolskom Hangaru, imali smo prilike da do kasnih jutarnjih časova uživamo u izvođačima koji predstavljaju sam krem žanrova kojima pripadaju. Umešan uvod Ilije Đokovića otvorio je vrata dvojici Adriana, koji čine planetarno popularni duo Adriatique.
Muzika koja je zadržala njihove deep tonove sa kojima su i započeli svoju karijeru, ali i puno primesa koje koketiraju sa tehnom. Zvuk pitak, dinamičan. prihvatljiv i onima koji elektronsku muziku konzumiraju sa više uključenih čula, i onima koji u njoj uživaju površno. Zvuk koji je baš onakav kakav treba da bude od 01-04 ujutru.
Lokaciju u kojoj su bili ugošćeni “ispoštovali” su sa trakom “Hangar” koju izvodi Tale of Us, takođe i traku “Monument” sa istog EP-ja.
Ed Davenport je takođe imao zavidne minute u njihovom setu, uz dve trake koje bih izdvojio, koje su izazvale još jaču interakciju sa publikom, “Marco V – Simulated (Bas Amro Remix)” i Ame-ov remiks trake “Insomnia”.
Set nisu odradili, već su u njemu uživali, što se ne dešava često u surovoj industriji didžejinga, pogotovo za izvođače koji su prebukirani.
U 04 časa ujutru, dirigentsku palicu preuzeo je ukrajinski dvojac Woo York, Denys i Andrii, čija muzika je sam krem današnjeg nekomercijalnog tehna. I kao takva opstaje i dalje.
Uz Vrila i Reconditea svakako najbolji Live Act ovog žanra.
Pustili su nam nekoliko neobjavljenih izdanja koja su svoju premijeru imala dan ranije u Parizu na čuvenoj “Haiku” žurci u pariskom Palais de Tokyu, gde su nastupali sa Mind Againstom i Aetherom.
Takođe smo čuli i izmenjenu verziju brutalne trake “Frozen Lake”, ovoga puta bez gruzijskih sveštenika u pozadini, koji nisu dali saglasnost da njihovi vokali budu sastavni deo izdanja za Afterlife. Na našu veliku žalost. Zato smo uživali u njihovoj neobjavljenoj obradi pesme “Distante”, Tale of Us-a. Da pesme, ne uvek “trake”, da se ne uvrede oni rigidniji clubberi. Svašta može da bude traka, a pesma samo ponešto. Sasvim sigurno su svojim nastupom kupili sve prisutne goste, koji su skoro u potpunosti ispunili obskuran prostor jednog od napuštenih lučkih, beogradskih skladišta.
Sam prostor, kakvih osim u Poljskoj i Nemačkoj u Evropi nema puno, uvek je dodatni motiv izvođačima, uz već izgrađen respekt koji imaju prema beogradskoj publici, koja poznaje Ii oseća muziku.
A teško da postoji muzika koja bi se savršenije uklopila uz navedeni prostor od one Woo Yorka.
Organizacija za svaku pohvalu, didžej pult vizuelno skoro jednako dostupan svima, na taj način se muzika lepše absorbuje, i lakše stvara hemija sa publikom. Do sledećeg puta.
Pavle Jakšić
