Još izjutra pucao me hajp. Pa, kao i uvek pred maratonski vikend. Dva grada, tri stranca, 48 sati – da se tako senzacionalistički izrazim. I onda je počelo. Petak je. Spremni smo za Belexpo.
Kad god slušam progressive u gradu, setim se žurke koju mi je prepričavala dvocifrenka klabera i klaberki: Cattaneo-a na Kalemegdanu 2009. Progressive ima tu energiju savršenu za otvoreno nebo i maratonske setove. Miriše na budnost. O otvorenom nebu sam možda i najviše razmišljala na putu ka žuru, a, ispostavilo se nakon što sam ulegla u ono more, i na žuru samom.
Kada smo upali već je bilo puno. I galerija-parter i dvorana. More žednih ljudi njihalo se pod dirigentskom palicom Guy J-a. Pih, propustismo intro. RazDragani mori klaberi u epizodi trebalo je da pođemo ranije u grad.
Izraelac nam je definitivno zamenio intro za odsanjavanje. Bilo je dovoljno ući u masu i provući se u prednji deo dvorane, da bi upali u neko… nazvaćemo to stanje. To je onaj nezamenljiv osećaj savršen za malo hrabrije i neklaustrofobične. Kada slušate neku bolesnu traku, melodija vas čini elastičnim, stojite u sred mase od preko 2000 ljudi i prosto osećate da ste deo jednog velikog klaber oganizma. Svaki prelaz je zajedničko iščekivanje, svaki drop je zajednički talas ludačke euforije koja prolazi kroz kožu kao napon.
Masa je toliko gusta, da smo se pretvorili u veliki njišući čopor. Toplota nas je uljuljkala. Nunani klaberi i klaberke tačno su od toga pali u trans. Katatonično stanje ako hoćete. Bilo je zagušljivo, sjebano toplo i haotično. Ništa ne može zameniti taj osećaj.
Poprilično konkretna komunikacija mase sa muzičarima ove večeri. Ko bez glasa nije ost’o častim ga bananicom na nekoj sledećoj žurci. Česte reakcije na di-džejing i vi-džejing možda su i razlog što mi je trebalo nekoliko trenutaka da skontam da se dogodila rotacija. Ali čula se razlika.
Digweed radi poprilično bolesne intro-e. Izbor traka pet plus. Iz nekog razloga ne mogu ni da pokušam da ga uporedim sa žurkom koju je radio pre godinu dana u Hangaru. Više svetla, drugačiji prostor. Ovde mi je više prijao.
Stojim tako u masi, muzika mi oduzima telo. Podižem ruke u pokušaju da dohvatim malo vazduha. Ugase svetlo, mrak mami ručice, masa reaguje. Tripujem sad će drop, sad će otvoriti krov dvorane kao na stadionima i lansirati nas u nebo. Ali ono što sledi poprilično je bolje. Izletiš iz sebe, pa se spustiš, pa opet gore i sve ponovo. Ni makac. Pred binom u novosackom okruženju dočekah kraj Digweed-ovog seta. Sledi Marko Nastić.
Gledam čoveka, sećam se njegovog seta na LoveFest-u 2014. godine i bukvalno kapiram da ako krene isto palim na spavanje. Tad mi baš nije prijao, pa sam nastavila da izbegavam. Volim onaj stari tehno, retro tehno, hardgruv tehno, a on ima tih super traka starih starih iz slađeg dela 2000-tih. Prosto ne volim da kenjam u neke njegove trake i setove koje volim da slušam, pa, kad vidim da menja fazon u nešto što mi ne prija, izbegavam. Znači bukvalno godina i po i jače kako ga nisam čula.
Kad ono međutim… Iz zvučnika kreće. Počeo Nastić, gledam ortaka, gleda on mene. Gledam neku ekipu levo, gledaju oni mene. Ne znamo šta nas snašlo. Masa šokirana prima taj prvi talas zvuka. Sa „Nastić na LoveFest-u 2014.” prešaltala sam se na „Dubfire na LoveFest-u 2015”. Znate onaj bzzzzz momenat? Ono kad vam zvuk pomera unutrašnje organe? Na to mislim!
Kako se jutro dokotrljalo tačno je parčić mase napustio Expo. Voila, dovoljno nas je da se krećemo, đuskamo i dišemo, a da bude lepo. Koju god igricu da je igrao to veče, Nastić ju je prešao.
Evo sad, iz ove nedeljne perspektive, posmatram 48-sati-sahrana vikenda iza sebe. Malo je reći bilo je dobro. Taj Nastićev set je drugi najjači utisak koji mi je ostao od ovog klabing petka i subote. Prvi je možda glupkast, ali šta ću kad moram iskreno reći. Uskoro vam stiže i on. Mislim najjači utisak. U tekstu no. 2 koji pišem. Svratili smo i na Varelu sinoć.
You must be logged in to post a comment.