Gost desetog izdanja emisije Belgrade Intro bio je Nenad Stojanović aka Neša Spin.
Ovaj mali i prvi jubilej, ekipa emisije proslavila je tako što je ugostila čoveka koji je jedan od zaslužnih za pojavu „rave“ kulture kod nas. Na gradskoj klupskoj sceni poznatiji je pod imenom Neša Spin, a pripada ekipi umetnika koji su začetnici elektronske muzičke scene u Srbiji. On je DJ i veliki zaljubljenik u vinile. Danas je odgovoran za zvuk i produkciju najvećih događaja u zemlji i regionu.
Sa njim je razgovarao Srđan Žikić, o istoriji elektronske muzičke scene, početku „rave“ kulture Beograda, o muzici, produkciji velikih događaja, ali i o tome zašto je potrebno udruženje umetnika koji se bave “clubbing” kulturom.
Nenade, mnogo hvala što si ovde, kako je izgledao prvi rejv u Beogradu? Sa gostima u predhodnim epizodama emisije razgovarali smo o tom događaju kod šumarskog fakulteta, a ti si upravo bio jedan od organizatora svega toga.
„To je stvarno davno bilo, čak 1995. Hteli smo, u ono crno doba i ludilu koje se dešavalo u zemlji, da sačuvamo zdrav razum i to smo gledali da radimo kroz muziku. Bio je tu dobar broj ljudi koji su imali šire vidike i nisu poklekli pod situacijom, pa su i dalje želeli da slušaju dobru muziku, da čuju dobar zvuk. Uvek smo hteli da pravimo dobru zabavu, cela ta ekipa ljudi u to vreme se jako dobro zabavljala. Svi smo imali gotivne ideje i živeli smo kao neka komuna, da ne kažem sekta, previše je tvrda reč. Sve je bilo podređeno dobroj zabavi i dobroj muzici.
Slušala se dobra muzika, u ono doba bili smo rame uz rame sa svetskim centrima iako je to tada bilo u povoju. Mančerster, Liverpul, Detroit, Čikago, posle Njujork. To je kao požar zahvatilo Evropu. Zahvaljujući nekim ljudima, entuzijastima, koji su tada jurili taj neki alternativni dobar zvuk nekim čudom su dolazile ploče, jako kvalitetna i dobra muzika je dolazila i do Beograda. Nije bilo interneta, kompjutera i toliko razvijenih mobilnih telefona, tako da smo se dobro držali. Samim tim je i zezanje bilo dobro.
Nije bilo nekih drugih stvari, kao u današnje vreme gde je tehnologija toliko daleko otišla, pa vi ne možete da zamislite party bez tehničkih elemenata. U ono vreme je samo bilo bitno da imate dobro ozvučenje a sve ostalo je bilo na DJ-u. Mislim da su tada ljudi možda više uživali u muzici zato što su više bili koncentrisani dok sada imate sve te novotarije, led ekrani, rasveta. Mislim da to sada negde oduzima pažnju i skreće fokus sa muzike. Meni je palo na pamet da se uradi retro party, retro „rave“ bez svih elemenata, samo da muzika i zvuk budu u prvom planu“.
Peppe nam je rekao da pamti prvi „rave“ po tom kondenzu koji je padao po ljudima…
„To je stvarno bilo ludo. Jedna od ideja u to vreme je bila „hajde da pomeramo granice“ da uradimo nešto otkačenije, zašto moramo svaki put da idemo u klub, hajde da pomerimo celo dešavanje van četiri zida. To bi danas rekli „out of box“. Nama je palo na pamet da uradimo nešto gde se nikada ništa nije desilo i onda je bilo „teniski balon – ekstra“ . Dva teniska terena, prekrivena, izgleda ludački, kada ih osvetlite to izgleda kao polusfera. Mi smo uspeli da dobijemo dozvole, uradili smo sve što je trebalo, obezbeđenje, imate mala vrata koja prave vakum, trebalo je „spakovati“ dve hiljade ljudi da uđe i izađe a da bude bezbedno. Neverovatna energija. Puštali smo muziku, Velja Invision, pionir u elektronskoj muzici, čak je u ono vreme imao studio, bio je majstor za intro setove, preferirao je ambijentalnu muziku, on je i uradio intro set. Posle njega sam radio ja, a iskreno, ne mogu da se setim da li je još neko puštao posle. Bio je pakao! Ljudi su dolazili sa kacigama od Mig –a 21, neki klinci su od oca uzeli opremu, ovaj drugi je došao sa usisivačem na leđima, ljudi su dolazili u rolerima, pa su se celo veče vozili u krug, dok je trajala žurka. To je bio haos. Toliko je bilo toplo, da je zaista padao kondenz po ljudima, kao kiša. Stvarno jedna nerealna scena. Nesvakidašnji događaj i oni koji su tada bili tamo, da kažem, imamo šta da pamtimo. To je bio početak“.
Pričali smo pre ulaska u studio da ste tada oformili jedno udruženje umetnika, u okviru tog udruženja organizovali ste različite događaje, tako zvanično udruženi. Koliko je tada a koliko sada neophodno imati udruženje sa jednim pravilnikom i usklađenim normama sa zakonom?
„Dosta stvari se promenilo, za ovih dvadeset godina. Dosta stvari je evoluiralo, počevši od tehnologije. Dva prijatelja i ja imali smo to udruženje umetnika Grada Beograda, koje se kratko zvalo UMUB. Uradili smo četiri projekta, za ono vreme jako ozbiljna. Toliko su bili ozbiljni da smo privukli pažnju vodeće partije u to vreme, ali smo odbili saradnju. Nismo hteli da umetnost i muziku mešamo sa tim stvarima. Nakon dvadeset godina, sada imate i Internet, tehnologiju, nove zakone, sve se promenilo jako brzo. Uvek je dobra stvar imati neko udruženje. Dobro je da isti ljudi, iz istog posla, komuniciraju međusobno, ne da budu jedni drugima konkurencija, nego da rade za dobrobit svih nas i scene. Svi moraju da pričaju, da komuniciraju, zato što mislim da će tako svima biti bolje, a publici najbolje. Teško je ako nema komunikacije i ako se ljudi doživljavaju kao konkurencija. Nezgodno je kada imate sedam događaja u gradu, vi nemate pet hiljada ljudi na toj sceni. Vi tako pocepate publiku, čovek bukvalno ne zna gde će. Na kraju ispadne da možda nigde nije dobro, ili da je negde dobro a negde slabije. Zbog svega toga, dobro je imati udruženje, dobro je negovati sve, od publike, tehnoloških procesa, zakona, ili jednostavno da se ljudi drže zajedno.
Umesto da ruiniramo scenu, da je dižemo na viši nivo.
Kada odeš na žurku da uživaš, da se postave neki standardi. Jesu se neki standardi već sada postavili, publika više nije naivna kao ranije, zna se šta je dobar zvuk i produkcija, kako sve to treba da izgleda. Sve je otvoreno, u toku večeri imate postove na facebook- u i na instagram-u, informacije idu jako brzo. Potrebno je postojanje nekog vida komunikacije među svim interesnim sferama i ljudima koji su u sceni. Znači, ne da se ruinira scena nego da se poboljšava non stop“.
Nešo, danas se baviš produkcijom i ozvučavanjem ozbiljnih događaja u zemlji i regionu. U tom smislu, šta danas krajnji korisnik zapravo dobija kada plati svoju kartu?
„To je jedan problem kod nas, s obzirom na ekonomsku situaciju, kada napravimo paralelu sa inostranim događajima. Ljudi manje više putuju i znaju, bili su i na Ibici, na Tomorrowland u, na raznim festivalima i svi znaju koja je cena karte. Kada dođete u Srbiju, vi ne možete da naplatite kartu više od pet, šest, ili na ulazu deset evra, što samim tim limitira i produkciju i ostalo. U Srbiji ne može nijedan event da se desi ako nemate sponzora, ako ne dođe neka jaka kompanija koja ima interes da bude tu. Ljudi misle, došlo je dve hiljade ljudi, evo organizator se ubio od love. Kada bi ljudima počeli da pričamo koliko je prostor, da li imamo agregat, koliko je trideset ljudi iz obezbeđenja, pa toaleti… Da bi u stvari tom istom čoveku napravili jedan dobar plezir na partiju. Vi imate u jednoj ozbiljnoj produkciji vrednost opreme od oko pola miliona evra, zavisi. Mi radimo većinu tih događaja gde dolaze svetske zvezde. Morate da potpišete ugovor, pa ako u tom ugovoru piše da morate da imate to i to, vi to morate da obezbedite inače, neće zvezda da dođe i da radi, što znači da je ta oprema ista kao i svuda u svetu. Onda vi imate problem, dešava se da kada vi ispoštujete kompletan ugovor, dođe tonac artista, on odradi kako odradi. Vi na velikim svetskim događajima imate limitiran zvuk do 100, 105 decibela. To je za naše ljude slabo.
Ljudi moraju da budu realni. Dešava se da neke produkcije „kiksnu“. Uvek se pojave neki ljudi koji hoće da rade neki event, pa puknu. Kada vide da ne dolaze sponzori, nema dobre prodaje, onda se reže produkcija. Tada se ljudi osete prevarenim. Tačno se zna ko to danas radi ozbiljno, rade to deceniju i više, koji znaju šta znači dobra produkcija. Radi se i zbog novca, ali i sa dosta entuzijazma. Radimo dosta i „preko“ putujemo, družimo se, ipak mogu da kažem da negde pratimo tu produkciju, ljudi koji dođu iz inostranstva kažu nam da se sve ovo uopšte ne razlikuje od bilo čega „preko“, samo možda količinski“.
Kakva je budućnost scene u Srbiji, na koji način stvari treba popraviti i da li je scena sada došla do nekog vrhunca. Ako se sada ne stvari ne definišu i ne postave na pravo mesto, da li sve to može da „sklizne“ u nekom pogrešnom smeru ili je zapravo sve ok?
„Sve u životu ima neke uspone i padove. Scena se nakon dve godine, po mom mišljenju, probudila iz neke kome. Jedno vreme je sve to zamrlo. Nije bilo entuzijazma, pala je produkcija, sve je bilo nekako traljavo. Sve se svodilo na neke, maltene, nepostojeće klubove, glavni klubovi u gradu su bili orijentisani na neki drugi fazon muzike. Poslednje dve godine scena je počela da se „reinkarnira“. Sa tim dizanjem nivoa produkcije, gde sam ja, kao veliki ljubitelj muzike i mi svi zajedno, hteli da pružimo ljudima dobar „experience“. Kao i devedestih, kada ste išli na te žurke, dođu i naježe se koliko je dobra atmosfera i onda se o tome priča danima. Mislim da se malo to vratilo. Sada je pravo vreme da se taj nivo održava, ali da se ne pretera. Sve što vi forsirate nije dobro. Ako bi svaki vikend sada imali ludilo od line-up-a, prvo, to ljudi ne mogu da isprate finansijski, drugo, kao što DJ mora da vozi tako i scena mora da se vozi. Moraju malo ljudi i da odmore. Postoji neki klub gde hoće čovek malo da ode, za svoju dušu nešto da odsluša, a onda se spremamo za „highlight“ ovog meseca i onda dobar lineup, dobar prostor. Mada, u Beogradu nema nekih zanimljiv prostora, svi su manje više potrošeni i onda to morate da nadomestite produkcijom. Morate stalno da menjate stvari, da ljudima nije jedno te isto. Isto je i sa scenom, mora da se vozi pametno i da se ne dozvoli zasićenje. To pametno treba raditi a to zavisi i od klabera i od organizatora i od toga šta im se nudi. U principu i sami artisti trebaju da evoluiraju. Pre je bilo dovoljno biti dobar DJ, danas svako može da bude DJ. Sada ako nemaš neku izdatu traku… Znači da se pomeraju neke stvari. Zašto? Zato što je ipak to neka prava kreativa, zato što ako imaš neki tune iza sebe i uspešan si u tome, DJ je samo normalan sled toga. Pre je bilo obrnuto. Treba negovati i produbiti te stvari. Potrebno je ponekad vratiti se u prošlost. Ljudi moraju da „vežbaju uvo“, da budu tehnički virtuozi, da probaju da ubace malo dubine u muziku, zato što je sada sve lako dostupno. Kada je nešto lako dostupno, onda gubi vrednost. Zato je muzika u poslednjih nekoliko godina jako pala, pa se sada to polako vraća na svoje mesto. Pre 15 godina ste morali da pređete hiljadu kilometara da bi kupili ploču, pa da je preslušavate, pa da kopate po rafovima…Sada sedite kod kuće, klikneš i eto muzike. Kada je nešto tako lako dostupno, onda gubi i težinu. Ja se borim protiv toga da sve to izgubi težinu. To je najbitnija stvar u svemu, da se ta lakoća u muzici izbegne da bi se dobilo na težini i da se tako izbegne brdo hiperpodukcije koja zvuči katastrofa, nego da se prave mala remek dela. Mora da se ide dublje i inteligentnije da bi ta muzika imala smisla“.
Mnogo ti hvala što si bio deo „Belgrade Intro“
„Hvala vama što ste me zvali, krenuli ste da radite nešto što se jedno vreme izgubilo. Samim gostovanjima i ljudima koje ste do sada pozvali, to su sve veliki ljudi koji su dosta doprineli, ali i mlade snage koje dosta doprinose, naša scena je tu gde jeste. Samo napred i scena će nam biti zdrava“.
