NAPOMENA: Tekst koji sledi je autorski i spada pod kategoriju bloga na The Clubber portalu. Ovo je subjektivni doživljaj mog odlaska na žurku koja me je, posle dužeg vremena, podsetila na ekstazu koju sam doživeo na svojim prvim rejvovima. Pokušaću da smanjim dozu ličnog uzbuđenja na prihvatljiv nivo, kako ne bih previše uticao na euforiju i hajp koji, ako smem da kažem, i dalje traje.
Masovni festivali i rejvovi u Srbiji, sa akcentom na Beogradu, pomogli su razvitku turizma naše zemlje. Od svojih prijatelja iz Evrope sam čuo da se naš glavni grad trenutno smatra egzotičnom destinacijom nazvanom “novi Berlin”, ostvaljajući London, Pariz i Amsterdam iza sebe. Ovome sude tekstovi prestižnih časopisa Resident Advisor i Thump, koji jugoistočnu Evropu posmatraju kao novi hit globalnog klabinga (pored sve zapaženije Rumunije i čuvene obale Hrvatske). Za postavljanje našeg glavnog grada na planetarni radar žurki zaslužni su klubovi Drugstore i 20/44, festival Exit (koji je doprineo ucrtavanju Srbije na mapu poželjnih delova sveta), te organizacije i pojedinci koji su svojim višedecenijskim trudom dali doprinos ekspanziji naše scene. Tome sudi i saradnja sa svetskim brendovima i evropskim klubovima Tresor, Concrete, Grelle Forelle, te i nadaleko hvaljenim “hramom tehna” Berghainom.
Posle dužeg vremena sam otišao na takozvani “warm up” pred izlazak. Nakon tri čašice medovače od konoplje (koja je inače legalna u Srbiji) i dve čašice moćnog abisnta sličnog sastava, uputili smo se u Hangar na rejv. Smatram da je zagrevanje za žurku bitna stavka pred izlazak zato što druženje sa dragim ljudima budi najbolje u vama, tj. čine da budete najbolja verzija sebe. Međutim, warm up ne mora uvek da bude takav. Da nisam otišao na bleju pred izlazak, intervju sa Fixmerom i njegovo izdanje Beneath the Skin bi mi bili dovoljan razlog da budem srećan, što će reći da sam bio nahajpovan skoro 24 časa pred žurku. Šta ću, veliki sam frik po pitanju muzike, te mi je ona nekad dovoljna da se osetim fenomenalno.
Kada smo stigli na naše odredište, dočekala nas je uobičajena scena – tapkaroši koji prodaju ulaznice po duplo skupljim cenama vrebali su ljude bez karata. Pred ulazak na podijum, usledila je razmena nežnosti sa prijateljima i poznanicima koji su uspeli da me emotivno podignu na nivo koji je garantovao dobar provod.
Ulazimo. Hangar je bio skoro pun, dok je mesta za disanje i ples bilo dovoljno. Pretpostavka da će Kobosil od početka besomučno kidati se ispostavila tačnom, ali nesumnjiva činjenica da je toliko ljudi došlo na sam početak zbog mladunca Berghaina govori o tome koliko je događaj bio priželjkivan. Nakon kratkog pozdravljanja sa kolegama i poznanicima, ostali smo u bekstejdžu (ne mešati sa VIP sekcijom) kako bi se prilagodili trenutnoj situaciji. Zvuk je bilo raspodeljen u četiri ugla ogromnog Hangara, na molbu Ostgut izdavačke kuće, kako bi se što vernije dočaralo ludilo mraka Berghaina.
Nakon odlaska u WC (koji je jako bitan za priču), pozdravili smo se sa dvojicom velikodušnih momaka sa kojima smo podelili utiske o nošenju crnog na žurci, predstojećem nastupu francuskog maestra i celokupnom doživljaju ove “masivke”. Nakon rastanka sa njima, rakija je polako krenula da deluje. FIXMER JE POČEO! Osećaj smirenosti i hipnoze koju je prouzrokovao pozitivan doživljaj žurke trajao je prvih petnaest minuta do trenutka kada se začuo erotični vokal Terensove trake “Trace to Nowhere”. Izgledao je kao neki vanzemaljac sa tri oka usled držanja lampe u ustima kako bi se lakše snašao u mraku tokom svog nastupa uživo. Kidao je trakama sa poslednjeg izdanja koje su šaltale masu nazad-napred, levo-desno i naravno, dole-gore. Priželjkivao sam da čujem barem jednu od četiri teme koje je kovrdžavi za pultom producirao, ali sam dobio mnogo više.
Dok smo prolazili kroz masu, spazili smo ekipu iz WCa. U naletu adrenalina i pozitivne energije, podigli smo ruke i nasmejano razmenili emocije koje nisam osetio od prvih žurki na kojima sam upravo i osetio čari elektronske muzike. U tom trenutku, ponovo sam osetio rejv u svom iskonskom obliku – sloboda, mir i osećaj jedinstva!
Nije bitno šta nosiš, sa kim si ili na nečemu si – poenta je u energiji koju šalješ. Naravno, uvek treba postojati granica posle koje nema povratka, tako da na rejvu treba poštovati druge ljude ako želite da vas poštuju. Nije bitno da li se u voziću provlačiš kroz masu, niti da li si znojav i bez majice, niti da li te drugi gaze, niti da li je neko “raznet”, niti da li u tebe gase cigaru, niti ko šta nosi. Pobogu ljudi, odakle taj smrdljivi elitizam na dogadjaju koji je njegova sušta suprotnost? Ako vam sve to smeta, platite VIP kartu i poštedite sebe svih ovih “tragičnih” okolnosti, koje su prisutne na svakoj velikoj žurci, a pri tome nezaobilazne.
Rejv je interakcija sa ljudima oko sebe, prihvatanje svakog živog bića oko vas i pomoć istom, ukoliko je potrebna. Nismo valjda došli na rejv da se mrštimo jedni drugima već budemo jedan deo kolektivne svesti. Na rejv se dolazi da se deli ljubav i primi ista kako bi pokidali lance koji vas lišavaju slobode – budite ono što jeste iznutra.
Na rejv se dolazi da se oseti mir koji vam mejnstrim ne dozvoljava i koji želi da zna sve o vama, ali ako ste hejteri i svaki put vam nešto fali – niste poželjni! Ako samo kritikujete i ne prihvatate atmosferu u kojoj se nalazite, sa svim njenim manama i vrlinama, slobodno napustite prostoriju i nemojte je zagađivati svojom lošom energijom. Možda se ne osećate dobro tad, ali ako vam stalno fali neki *znate već šta* onda će vam uvek nešto smetati. Prihvatite to i nastavite ka boljem osećaju.
Rejv je pozitivno stanje uma i duše usled slavljenja lepote života kroz muziku sa prisutnom braćom i sestrama.
Za ove koji ne znaju da se ponašaju na rejvu usled konzumacije pojačivača emocija- pozabavite se samokontrolom. Svi se mi gudradmo nečim, bilo to cigaretama, kafom, alkoholom, šećerom ili nekom težom hemijom, ali u svemu treba imati meru.
Elem, nakon ove tačke svi su mi bili lepi i sve sam posmatrao kroz jednu drugačiju prizmu. Čak su mi ljudi koje sam gledao oko sebe u različitim stanjima bili porodica (ne, nisam pio magičnu vodicu sa izvora planine Mrdmolije). Želeo sam da vidim dobro u ljudima! Toliko sam energije imao da sam želeo da je podelim sa svima, posebno sa drugaricom koja nije mogla da me zaustavi u kreativnim naletima komičnih ispada. Samo pozitivan stav i ljubav!
Dettmann je realno imao do deset dobrih traka, ostalo je bilo održavanje energije, ali to je kletva nas koji istražujemo muziku dublje i znamo šta slušamo. Prijateljski savet: Kako ne bi traćili sebi vreme i novac, toplo preporučujem da pred nastup nekog izvođača kojeg želite da čujete poslušate par setova istog kako bi ste dobili odgovor na pitanje: “Da li ja želim da idem na ovu žurku?” Znam da većina ove reči neće ni poslušati, niti razumeti, jer na rejv ne ide zbog gore navedenog, ali pokušao sam. Hejteri, slobodno me streljajte!
Jedna interesantna stavka koju mi je Marsel pomogao da shvatim je zašto ljudi skandiraju ‘OOOO EEEE’ i ‘OPOPOP’ na žurkama. Daću vam nagoveštaj – posmatrajte ljude koji kreću sa uzvikivanjem i propagiranjem ovog načina ponašanja sa rejvova devedesetih. Ako imalo možete da naslutite ko su ti ljudi po njihovom izgledu i svrsi bivstvovanja na rejvu, poenta ovog fenomena će vam se sama kazati. (naravno možda grešim, ali Bože moj, možda sam i ja nekad zzbbzbzbbzb).
Hvala svima koji su uticali na pozitivnu atmosferu večeri, a posebno ljudima bez kojih ova spoznaja ne bi bila moguća!
Kako vi poimate rejv? Kako je vama bilo u Hangaru?
