DJ Brka za Belgrade Intro “Ljudi puštaju sve bolju muziku, to je strašno pohvalno”
Gost 13. izdanja emisije Belgrade Intro bio je DJ Brka. Jedan od najcenjenijih beogradskih DJ-eva i odličan poznavalac pop kulture, DJ Brka je na klupskoj sceni dvadesetak godina. Deo je Disco Not Disco ekipe koja je do danas ugostila nekoliko desetina stranih DJ-eva u Beogradu, uglavnom na brodu 20/44. Zajedno sa svojim party kolektivom, u svom zvuku kombinuje najrazličitije žanrove elektronske muzike, a poznati su i po izrazito melodičnim, inteligentnim i dubokim DJ setovima i odličnoj plesnoj atmosferi koju stvaraju na svojim žurkama. Disco Not Disco žurke na kojima pušta DJ Brka jesu jedan od simbola beogradskog noćnog života.
Brko, hvala ti što si deo emisije Belgrade Intro. Prve pare od puštanja muzike zaradio si na srednjoškolskoj zabavi u prostorijama mesne zajednice u ulici Dušana Bogdanovića 1985. godine, tad si već imao svoje ploče. Ja se ne bih toliko rano vraćao, ali kako vidiš prve dane klabinga u gradu?
“To su te neke kasne osamdesete godine, kada sam ja mogao ustvari da ozbiljno okusim prve čari noćnog života Beograda. Dosta je to bilo različito, u poređenju sa ovim što se danas dešava. Poimanje muzike je dosta bilo različito u tim trenucima. Moram da priznam da sam ja tih dana bio izraziti roker, odnosno pank roker. Meni u tom trenutku disco nije zvučao baš kao dobra ideja, zvučao mi je vrlo dekadentno i retrogradno, nešto što uopšte nije bio moj “cup of tea”. Ja sam više bio u nekom tvrđem fazonu. U svakom slučaju, sećam se nekih prvih zabava, obojenih crnim zvukom, Fuzije, Buhe… Da, to su bila neka prva iskustva tog igranja celu noć, a ne sama kada na red dođe tvoja pesma na Akademiji. To je neko naivno vreme, možda lepo, ali dosta danas postoji ta neka sentimentalnost kada se govori o tim godinama. Nisam baš siguran da je bilo baš toliko bolje, da li je bilo bolje uopšte, realno”.
Neki ljudi koji su učestvovali u svemu tome, u Industriji, u klubu Omen, imali su taj stav da ne treba previše romantizovati to vreme. Kako su po tvom mišljenju ljudi doživljavali klub Industrija?
“Industrija je bila neverovatan događaj za Beograd, nešto tako nije postojalo. Soulfood je figurirao kao ozbiljan klub, ali je Industrija bila prvi, pravi, veliki house techno klub koji je ličio na takvu neku instituciju bilo gde u svetu, odnosno u nekom klupskom centru, London, ili Njujork čak. U tom smislu, to je bila vrlo sveža stvar, ljudi su na to reagovali otvorenije, bez nekog prethodnog iskustva. Nisu se mnogo delili, niti znali šta je ta muzika. Često su pitali “hoće da ide ta jedna pesma čitavu noć” zato što je u pitanju taj 120bpm ritam. Vremenom se publika profilisala, ukus. Od tog nekog zajedništva na početku, vrlo brzo se izdvojio techno, house, trance, kasnije drum’n’bass. Vrlo brzo se beogradska publika rafinisala i kroz Industriju i kroz Omen, Četiri sobe. Vremenom je publika naučila gde joj je mesto i šta više voli. Nekako je to bilo naivno, mnogo manje muzike je bilo. Šta da vam kažem, svi mi smo napravili karijeru na sto ploča. Teško je bilo doći do muzike. Skupo je bilo doći do muzike. Zemlja je bila zatvorena. Bila su teška vremena, a kada su teška vremena ljudi kažu da je zabava najbolja. Ali… Daleko od toga da bih se vratio u te dane”.
Beogradska alternativna muzička scena za tebe predstavlja i posao u organizacionom smislu. Kako danas mora da izgleda dobra žurka?
“Ja se vodim maksimom velikog maga organizacije disco žurki ranih sedamdesetih godina u Njujorku, Dejvida Mankuza – Najbolja žurka je ona žurka na koju su ljudi došli zato što znaju šta će slušati te večeri. Pripremljena publika je poželjna, lepa publika je takođe poželjna, dobar sound system je najpoželjniji. Čovek koji radi na vratima je strašno bitan, pivo mora da bude hladno, DJ mora da bude na visini zadatka. Ne zna se kad će biti dobra žurka, hemija je bitna među ljudima, neki fludi. Čudne se stvari dešavaju kada se stotinak ljudi pokreće u istom ritmu. Ja nisam religiozan čovek, ali je to najbliže religioznom trenutku do kog mi ateisti možemo doći”.
Da li smo mi dostigli taj nivo zabave u Beogradu?
“Svakako, da. Ja ne mogu da pričam o drugim mestima, ali mogu da pričam o 20/44. To je moja baza, to je moja kuća. To nije neki ozbiljan biznis, to je više neka porodično-prijateljska manufaktura koja je tokom ovih godina došla na određeni nivo da funkcioniše kako tako. Možda će gramofoni preskakati, možda će jedan kanal iskočiti, ali će vibe biti dobar. To zavisi od ljudi koji vode taj klub takođe. Braća Božović su ozbiljno dobri ljudi, znaju šta je ugostiteljstvo. To je strašno bitno za jedan klub, taj ugostiteljski momenat. Ljudi to često potcenjuju kada govorimo o underground – u, ali od bara do wc a, to je ozbiljna šljaka. Primer da mali klub, kao što je 20/44, porodično prijateljska manufaktura, može da dođe na neke globalne svetske mape i liste najboljih malih klubova ili klubova generalno u Evropi i svetu, zaista govori da pored sredstava, tog prokletog novca, strašno je bitan entuzijazam, želja i vizija, kada se čovek bavi noćnim životom”.
Dvadesetak godina si prisutan, svašta si slušao i svugde si puštao. Kako danas vidiš domaću scenu?
“Ja mislim da je scena življa nego ikad. Raduje me sve više mladih ljudi koji se ozbiljno bave muzikom i generalno pristupom tom, kako bih ga nazvao, poslu, da. To je nekako uvek diskutabilno, ali taj nivo profesionalizma je sve viši. Ljudi puštaju sve bolju muziku, to je strašno pohvalno. Možda je muzika danas dostupnija, realno, sve ide preko interneta, ali je kvalitet danas mnogo bolji nego što je nekada bio. Ja vam kažem, mi smo svi napravili karijere na 50 do 100 vinila, tih prvih par godina. Danas moja deca to izvrte za jednu noć. U tom smislu, zaista mi je drago da vidim sve više mladih koji se bave tom muzikom na “grown up” način. Naravno, ima mladih koji će puštati muziku za mlade, ali sam ja oduševljen kada vidim mlade koji se bave muzikom koja nekom tipu, kao što sam ja od pola veka, može da zagolica maštu, da zaintrigira”.
Sada si spomenuo mlade profesionalce, u Srbiji ne postoji neka vrsta udruženja koja bi ih okupila. Šta misliš, koliko je jedno takvo udruženje neophodno i da li je to moguće ?
“Ja mislim da je to neminovnost. Što više ljudi koji se bave tim poslom, potreba će biti izraženija. Pre ili kasnije poslovično nesložni Srbi će se udružiti u neko udruženje. Primeri za to postoje, ne samo u svetu, nego i ovde kod nas u komšiluku. Pozdravljam tu inicijativu. Da li ću ja da se učlanim, to možda, da li ima neko penziono, ja sam tu pred penzijom, možda tu neku godinicu navučem…”.
Hvala ti što si bio deo naše emisije!
“Hvala vama!”
