Gost 14. izdanja emisije Belgrade Intro bio je Bane Jovančević. Kroz različite faze, Bane se bavi muzikom od 2000. godine. Od 2008. počinje da nastupa kao DJ pod imenom WhyBaneWhy. Poslednje dve godine nastupa kao live performer pod pseudonimom KӢR . Njegov muzički pravac može se opisati kao eksperimentalni synth zvuk u kombinaciji sa (ne)standardnim zvucima i organskim perkusijama.
Bane je programski urednik Drugstore kluba, gde je sa ekipom ovaj klub postavio na mapu najznačajnih mesta nezavisne muzičke scene. Radi i kao programski urednik Resonate festivala.
Bane, hvala ti što si deo Belgrade Intro emisije!
„Hvala vama što ste me pozvali i biće mi drago da odgovorim na sva vaša pitanja“
Pošto se zabavom baviš i u organizacionom smislu, pitaću te na samom početku kako danas , po tvom mišljenju, treba da izgleda jedna dobra žurka?
„Imao sam prilike da slušam vaše predhodne emisije, dosta ljudi je govorilo na tu temu. Uglavnom svi imaju slično viđenje da je to jedan proizvod koji zavisi od baš baš mnogo činilaca. Ono što bih ja mogao da dodam je to da je najbitnija ta scena, broj ljudi koji prolazi klubom, koji prolazi gradom uopšte za jedno veče, a to dosta varira iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Imamo jako kvalitetan program u skoro svim klubovima, opet, mislim da nema mnogo mladih ljudi koji osvežavaju tu scenu, na tome treba da se radi. Što se samog događaja tiče, najbitnija je muzika, da krenemo od toga. Međutim, baveći se već neko vreme ovom problematikom, iako je muzika stožer svega toga, ljudi ne dolaze u velikom procentu zbog muzike. To je neki katalizator koji na kraju spaja sve, ili razbija sve, to bi bio neki anti-katalizator. Nije to zapravo klučni poriv zbog čega ljudi dolaze u klub, tu igra gomila parametara. Hype, marketing, lični stavovi ljudi prema odreeđenim mestima, šta je in u gradu, a šta ne“.
Postavili ste Drugstore klub na mapu značajnih klubova nezavisne muzičke scene, a kako ti danas vidiš domaću scenu?
„Mislim da je scena danas na zavidnom nivou. Ima mnogo ljudi koji se bave muzikom na jako visokom nivou, da, ima mnogo kvalitetnih act-ova, mnogo kvalitetnih DJ-eva. Problem je sama komercijalizacija klubova. Neki kapital ulazi u to koji možda ne bi trebao, ili možda ulazi na pogrešan način. Vuku se neki konci koji više imaju veze sa nekakvim marketingom, nego sa bilo čim drugim. Imaš ljude koji prave izuzetnu muziku, ali prosto nemaju neki marketing iza sebe, nemaju taj hype koji se gradi nekim samopozicioniranjem, poznanstvima…To je sve jedna mala, usko uvrežena grupa ljudi koja i dalje možda figurira više nego što bi trebalo i nisu otvoreni dovoljno ka novim stvarima“.
Kako bi opisao svoj muzički stil?
„Ne znam ni sam kako bih ga opisao, jer je građen jako dugo. Pristupao sam mu iz različitih sfera, različitim formama, tako da je sad to jedan miks različitih muzičkih opsesija, istraživanja, trenutnog zanimanja i raspoloženja. Dugo sam se bavio akustičnom muzikom, više organskim pristupom, tako da sada kada imam priliku da to pokažem i da nastupam u klupskoj atmosferi, očekuje se da to bude nešto elektronsko ili da ispuni neke standarde nekog žanra, ja se tu ne snalazim najbolje. Pokušavam da intervenišem najbolje moguće različitim instrumentima koje koristim, da možda iznenadim ljude, samim tim što su u nekoj mračnoj rupi nekog underground kluba, da imaju priliku da čuju nešto što povezuju sa recimo letovanjem u Grčkoj ili sa sličnim stvarima. Negde mi je drago da začudim ljude i da ih opustim, da uživaju u različitim stvarima koje radim“.
Kakva je onda budućnost live act –a, da li smatraš da sve ide u tom pravcu a da će se DJ – ingom baviti pojedinci?
„Kada pogledaš te najveće medije koji se bave elektronskom muzikom, način na koji oni tretiraju live nastup i kako prave te chart – ove najboljih live izvođača, to nema mnogo veze sa pravom formom live act –a. Imali smo rodonačelnike pravaca krajem osamdesetih, house i techno početaka, koji su koristili sprave koje su tada bile na raspolaganju, to je evoluiralo kako jeste devedesetih, onda 2000. pojava softvera koja je dosta olakšala i možda dehumanizovala čitavu stvar na nekom nivou. Sada imamo opet tu hiperprodukciju „machine only“ muzike. Slična je paralela kao sa „vinyl only“ Dj – evima. U suštini to ništa ne znači za muziku. To je više neki marketing tih portala i klubova, samih izvođača kako sebe pokušavaju da predstave. Na kraju dana je stvarno najbitnije šta ti proizvedeš, ne sa čim ga proizvedeš. To je ono na šta svi treba da se fokusiramo. Pomenuo si tu tendenciju da sve ide ka live izvođenju, iz mog ličnog primera – ja sam se bavio DJ-ingom više godina, gde je to na kraju dobilo formu da seckam neke semplove, uzimam odavde i odande i pokušavam da napravim neki kolaž koji je manje više ličio na neki live. Retko kad si mogao da čuješ neku traku i da je prepoznaš, kao to je to. Dosta sam eksperimentisao i video potrebu da ću sve to mnogo lakše da uradim, ako za tu određenu stvar imam mašinu, neko oruđe sa kojim ću lakše sve to da pretočim u neki kvalitetni proizvod“.
Uradio si nešto prilično nesvakidašnje, sada imaš izdanje na kaseti?
„Razne underground scene širom sveta ponovo su uzele ovaj medijum kao jako zgodan format, iz nekog eskapizma od te hiperprodukcije i od toga da je sve moguće download-ovati jako brzo, sve je dostupno. Taj čuveni problem da samo skidamo stvari, nikad ništa ne slušamo a nažalost, kada kupiš taj proizvod, fizički, ta konzumeristička strana se javlja kao neki problem, ali opet, kada ti nešto kupiš hoćeš da preslušaš, tu ti je. Slično je kao sa teretanom, ako platiš dobru teretanu ići ćeš. Medij kao medij se sve više vraća, čak sam imao problem da u nekom kratkom roku to fizički nastavim, da nađem firmu koja će to da uradi. Na dva mesta sam dobio odogovor da su prebukirani“.
Imali smo situaciju da je tokom jednog vikenda u Beogradu nastupilo nekoliko jakih imena, da li postoji neka vrsta komunikacije između aktera koji se bave organizacijom događaja i koliko je bitno da postoji neka vrsta udruženja zbog takvih situacija?
„Između nekoliko klubova, koji se usko bave onim čime se i mi bavimo, to je KC Grad i 20/44, posotoji naravno komunikacija. Gledamo zaista da balansiramo između toga da kada mi imamo neki booking, da se ne preklapamo. Međutim, mnogo puta se desilo da recimo neki izvođač koga čekamo više od godinu dana ima taj i taj datum, a tada je nešto drugo, neki put nemaš izbora i slegneš ramenima, da, kažeš ok, želimo jedni drugima sve najbolje, da svi koji žele da dođu na taj nastup dođu tu stvarno zbog muzike a ne zbog bilo čega drugog. Imamo fer odnos na najvišem mogućem nivou. Što se tiče organizacije, mikroglobalne, na nivou Beograda ili Srbije, regiona, mislim da bi to naravno bilo odlično da se desi. To bi neko morao da prelomi, da kaže to je to. Na tom nekom će biti da napravi neki mikromanifest, koncept, šta će to da znači, kako će to da se ogleda na to šta ćemo svi raditi. Udruživanje je nešto najbolje što može da se desi, kada smo rastavljeni, to ne liči ni na šta, gomila stvari se događa, da zbog neke mini ne komunikacije ljudi izgube entuzijazam na kraju. Kada lupiš glavom o zid nekoliko puta, nemaš više snage da to ponavljaš iznova“.
