Intervju: Stellarcompanion

Marija Šević, klupskoj sceni poznatija kao Stellarcompanion, poslednjih godina postala je jedna od najinteresantnijih selektorki u regionu, ali i šire u Evropi. Nastupala je u beogradskim klubovima kao što su 20/44, Drugstore i Karmakoma, gde trenutno ima rezidenturu, kao i na festivalima Dekmantel, Exit i Apgrade. Njeni setovi mogli su se čuti u klubovima širom Evrope, uključujući Berlin, Hag, Pariz, Cirih i Dizeldorf.

Neki od njenih najdražih i najuticajnijih setova mogu se naći na platformama HÖR, Lot Radio i Mutant Radio, dok posebno mesto zauzima mesečna emisija „To the Stars“ na radiju D59B, prostor u kojem kroz pažljivo građenje muzičkih priča istražuje različite tokove i mogućnosti elektronskog zvuka. Fokus uvek stavlja na nova izdanja uz pokoji blast from the past, dok redovno cima ljude sa scene da joj šalju novu produkciju kako bi je uvrstila u svoje setove.

„Kod Marije me je privukla njena posvećenost i izbor muzike. Stil koji gaji je prirodno došao kao osveženje za naš program“, izjavio je vlasnik radija D59B i beogradska legenda Petko, te dodao: „Mislim da stvarno vredi odvojiti dva sata i poslušati njenu emisiju od početka do kraja. Muzički je dosta široka i nikad ne deluje kao da je izbor nasumičan. Svaka stvar ima svoje mesto.“

Ono što ga je najviše privuklo kod Marije jeste beskompromisna selekcija, putem koje se vidi da mnogo pažnje posvećuje onome što pušta, što se ne razlikuje mnogo od ljudi koji već dugo rade selekciju za radio D59B. „Svestrana je, posvećena i ima svoj ukus, što nam je i bilo važno kada smo je pozvali da bude deo programa“, naglasio je nekadašnji voditelj kultne emisije Playground na Studiju B.

Iako se kod mnogih multitalentovanih umetnika ovi svetovi nadopunjuju, ova akademska slikarka i selektorka istovremeno stvara dva odvojena sveta, svaki za sebe prepoznatljiv i jedinstven. Paralelno sa razvojem muzičke karijere, Marija gradi i međunarodno zapažen slikarski opus. Suosnivačica je umetničkog prostora U10 u Beogradu, a svoje radove izlagala je u Parizu, Londonu, Los Anđelesu, Rimu, Gracu i drugim gradovima.

Sa Marijom sam razgovarao tokom njene umetničke rezidencije u Parizu o odnosu između slike i zvuka, doživljaju noćnog života, sukobu panka i perfekcionizma, kao i onome što čini klabing bitnim danas.

Da klabing ima himnu, koja bi to traka bila i zašto?

„Breathe“, The Prodigy. Mislim da je to danas možda posebno simboličan izbor. Pesma je prvi put izvedena uživo upravo u Beogradu, u Hali Pionir, 1995. godine, u veoma teškom i specifičnom trenutku za naš region. The Prodigy su tada doneli eksploziju energije i slobode u grad koji je bio izolovan, a beogradska publika bila je prva koja je čula „Breathe“ uživo.

Kada danas čujem tu pesmu, posebno mi odzvanja taj osećaj pritiska i potrebe da se udahne, da se izdrži i ostane svoj. Možda je zato i danas mogu doživeti kao neku vrstu himne, ne nužno zbog samog teksta, već zbog svega što ta pesma nosi sa sobom i što se dogodilo oko njenog prvog izvođenja u Beogradu, ali i nakon toga, kada je njihova muzika postala deo zvuka protesta 1996. i 1997. godine.

I baš mi je žao što tada nisam bila dovoljno stara da budem na tom koncertu. Volela bih da sam mogla da osetim tu energiju uživo.

Na koji način percipiraš puštanje muzike i slikarstvo? Da li jedno drugo upotpunjuju značajno ili su odvojeni svetovi, sami za sebe?

U mojoj glavi su to potpuno razdvojeni svetovi, iako u mom životu jedno bez drugog ne idu. Slikarstvo je za mene introspektivno iskustvo, dok je puštanje muzike možda jedan od najdruštvenijih i najsnažnijih doživljaja, upravo zbog te razmene koja se događa između mene, muzike i ljudi, samo tu, u tom trenutku, i nikada na isti način ponovljena.

Tvoja serija slika „Party“ je inspirisana noćnim životom. Kako ti doživljavaš izlazak iz perspektive posetioca, a kako iz ugla odgovorne osobe za užitak svih prisutnih?

Obožavam da slušam muziku i to je nešto što me najviše pokreće, pored vizuelne umetnosti, koja to radi na neki drugačiji način. Zajednica i energija koju muzika može da pokrene za mene su nešto najsnažnije i najlepše. Otkad znam za sebe idem na koncerte, žurke i festivale. To je oduvek bilo moje srećno mesto.

Kada sam za pultom, situacija je drugačija. Tada nisam samo posmatrač, već postajem deo tog zajedničkog iskustva i imam određenu odgovornost prema onome što se dešava u prostoru. Volim taj osećaj razmene, kada muzika koju puštam pokrene nešto među ljudima. Ne doživljavam to kao odgovornost da „zabavim sve“, već više kao neku vrstu komunikacije. Osluškujem prostor i reakcije publike i kroz muziku odgovaram na ono što osećam i što me u tom trenutku inspiriše.

Kako se osećaš za pultom? Da li ti je za pultom ugodno kao da si u svojoj kući ili se boriš sa sobom dok stvaraš atmosferu uživo?

To dosta zavisi od veličine prostorije i udaljenosti od publike. Najbolji osećaj mi je kada je pult u ravni sa publikom i kada prostor nije prevelik. Volim intimne, male prostore u kojima smo svi kao jedno. Ponekad ta udaljenost može da bude nezgodna jer ne možeš da osetiš publiku, mračno je, ne vidiš ljude i izgubi se taj neposredni kontakt. Tada mogu da se pojave sumnje i preispitivanja i nije mi uvek prijatno. Ali muzika na kraju prevaziđe sve te neprijatnosti.

U startu si počela da puštaš muziku sa potpunim pank stavom prema miksanju. Koja je bila najveća draž tih setova? Jesi li zadržala taj odnos prema puštanju muzike?

U startu je želja bila mnogo veća od umeća. Učila sam u hodu i kada bih dobila priliku da puštam, prihvatila bih je oberučke. Nisam znala da miksam, puštala sam pesme na prvi takt, potpuno pankerski, a često sam puštala i pesme koje uopšte nisu bile za miksovanje. Sve je funkcionisalo na energiji, entuzijazmu i želji i, iskreno, bilo je strava u tom prvom naletu.

Veoma brzo je, međutim, to postalo i pomalo frustrirajuće, jer je moj perfekcionizam počeo da preovlađuje. Što sam više ulazila u sve to, više sam želela da budem bolja i da ono što radim zvuči dobro. Tako sam počela mnogo više da razmišljam o miksanju i da učim.

Taj pankerski odnos prema muzici i dalje postoji u nekoj meri, pre svega u slobodi i spontanosti, samo je danas potkrepljen iskustvom. I dalje mi je važna energija i ne mislim da sve mora da bude tehnički savršeno. Volim kada se u miksu oseti karakter i prisustvo osobe koja ga pravi.

Počela si da puštaš muziku na kućnim žurkama i u barovima, a stigla si do pozicije rezidenta kluba Karmakoma i nastupaš u brojnim etabliranim evropskim klubovima i na festivalima. Ko su bili tvoji uzori i učitelji na ovom putovanju?

Moja prva sećanja vezana za elektronsku muziku su s početka dvehiljaditih i prvih godina Exita, koji sam prvi put posetila 2002. godine, kada sam imala 15 godina. Tada sam leta provodila u Aranđelovcu, mom rodnom gradu, i taj prvi odlazak na Exit bio mi je potpuno novo i neverovatno uzbudljivo iskustvo.

U isto vreme, kroz srednjoškolske dane u Beogradu, počela sam da otkrivam i beogradsku scenu. Jedna od prvih sećanja vezana su mi za Urban Experience na Kalemegdanu. Sećam se Green Velveta, prvog nastupa Richieja Hawtina, a zatim i Carla Coxa, Vlade Janjića i Bože Podunavca. Sećam se i LTJ Bukema u KPGT-u. Sve su to bili trenuci koji su mi tada bili jako važni i koji su značajno uticali na moje dalje interesovanje za elektronsku muziku.

Mnogo sam srećna što sam imala priliku da svih tih godina posećujem Dis-Patch festival, dok je trajao, i da se upoznam sa eksperimentalnom elektronskom muzikom. Paralelno sam slušala rock’n’roll, pratila alternativnu scenu i išla na sve koncerte na koje sam mogla, što i danas radim. Mislim da su me upravo ta širina i otvorenost oblikovale i dale mi slobodu da muziku ne posmatram kroz jedan žanr.

Svoje dvadesete sam provela na brodu 20/44, a kada se otvorio Dragstor, i on nam je takođe postao druga kuća. Zato mi je teško da izdvojim konkretne uzore ili učitelje. Najviše sam učila slušajući, odlazeći na žurke i koncerte, upoznajući ljude i otkrivajući novu muziku.

Šta je presudilo da postaneš deo Beyond House, ekipe poznate po svojoj eklektičnosti i šarenolikosti zvuka? Koji su najveći izazovi sa kojima se BH danas susreće?

Okupili smo se oko istog studija u kom vežbamo i nekako je to bio prirodan nastavak, s obzirom na to da smo prijatelji i kolege već dugi niz godina.

Jedan od izazova sa kojima se Beyond House danas susreće jeste nedostatak prostora koji bismo mogli da doživimo kao svoj rezidentni klub. Beyond House je dugo imao rezidenciju na 20/44, odnosno na brodu, gde je od 2011. godine održan najveći broj BH žurki. Taj prostor je bio važan deo našeg identiteta. Tamo smo se, na neki način, gradili, odrastali i ostavili deo svoje mladosti. Nakon što je brod izmešten sa reke, jedno vreme nije radio, a potom je preseljen na drugu lokaciju. I dalje tražimo mesto u kojem ćemo ponovo imati taj osećaj kontinuiteta i pripadnosti.

Naš 15. rođendan prvi put ćemo proslaviti u Karmakomi, 23. oktobra, a u goste nam dolazi Mr. Ho. Možda to za nas bude i neka vrsta novog početka. Radujem se da vidim kako će se ta priča dalje razvijati i šta nas sve čeka.

Na sajtu kolektiva U10 stoji da slikaš „intimne prizore nalik na budoarske scene, koji prikazuju mlade ljude izgubljene u trenucima dokolice, žurki i neprekidnog noćnog života“, dok posmatrače postavljaš „u ulogu voajera, čineći ih saučesnicima u situacijama u kojima je teško odrediti granicu između uživanja i samodestrukcije“. Ovo neodoljivo opisuje začarani krug klabinga. Da li je ovo suštinska priroda noćnog života ili možda postoji nešto više od toga?

Ta serija je nastala 2017. godine i to je bio jedan period u mom životu u kojem sam se upravo tako osećala. Klub je za mene tada bio neka vrsta utočišta, ali i prostor u kojem sam preispitivala odnos između uživanja, slobode i sopstvenih granica. Upravo iz tog preispitivanja nastala je serija „Party“. Ona inspiraciju nalazi u intimnim trenucima i beleži fragmente iz noćnog života, žurki, druženja, aftera i festivala, koje kasnije prenosim na platno, preuveličavam i na neki način izvlačim iz njihovog prvobitnog konteksta.

Istovremeno, klabing za mene nosi i nešto veoma oslobađajuće i dragoceno, mogućnost da na nekoliko sati izađeš iz svakodnevnog ritma i budeš potpuno prisutan u muzici, prostoru i telu. Osećaj zajedništva, pripadanja i energije koji se prirodno stvara među ljudima za mene je možda i najvredniji deo tog iskustva.

Do sada si nastupila kao gost brojnih globalno praćenih radija i platformi poput Lot Radio, HÖR i Mutant Radio. Po čemu se tvoja mesečna emisija „To the Stars“ na D59B razlikuje od ostalih?

„To the Stars“ je pre svega posvećena novim izdanjima izdavačkih kuća i umetnika čiji rad cenim. Kroz emisiju volim da podelim muziku koja je na mene ostavila najveći utisak u datom trenutku, kao i da otkrivam nove labele i umetnike. Naravno, tu su uvek i neki stariji dragulji koje bih da slušam iznova i iznova. Takođe, u emisiju pozivam goste čiji muzički ukus cenim. Do sada su gostovali Jeans, Matej Rusmir, Oliver (AkiOki), Johana, Marijana Croon i Petko, osnivač radija, koji me je i pozvao da vodim emisiju pre tri godine.

Sličan princip mi je važan i kada gostujem na drugim platformama. Marko Vuleta-Djukanov, aka Floating Bastard, pozvao me je, zajedno sa Scene Cityjem, u okviru svog kustoskog gostovanja na Mutant radiju, da snimim miks koji mi je posebno drag jer je bio u potpunosti posvećen lokalnoj produkciji, odnosno umetnicima koji žive i rade u Srbiji.

Kako ti doživljavaš klabing u Beogradu 2026.? Kako se on promenio otkako si počela da izlaziš?

Promenile su se okolnosti i jako je težak period kroz koji prolazimo, tako da se politička situacija odražava na sve sfere. Korona je takođe potpuno promenila tok beogradskog noćnog života. Ranije si praktično svakog dana u nedelji imao neki sadržaj, a vremenska ograničenja nisu bila deo našeg iskustva. Danas, osim vikendom, teško da ćeš pronaći dovoljno sadržaja, a klubovi jako teško opstaju. Često nema dovoljno ljudi na događajima, a sam izlazak je postao prilično veliki finansijski izdatak, naročito za mlađu publiku. 20/44 je u tom smislu uradio sjajnu stvar, ulaz u klub je besplatan do ponoći, što je odlična motivacija da se izađe ranije, ali i način da klabing postane pristupačniji i onima kojima troškovi izlaska predstavljaju prepreku.