Intervju: Beau Wanzer

Molekularni biolog preko dana, inventivni producent koji preko noći stvara mračnu i obskurnu elektronsku muziku – tako ukratko možemo opisati Beau Wanzera. Beau Wanzer uspeva da usaglasi dve nespojivosti – preciznost i tačnost nauke sa spontanošću i bezgraničnim predelima muzike. Još kao tinejdžer je počeo da se zanima za muziku, te je kroz pank, industrial i post-pank ulazio u sve eksperimentalnije pravce. Njegova muzika je distorzična, puna čudnih, košmarnih vokala, nepredvidiva, kad-kad sumorna i mračna, neobična. Našla je svoje mesto na lejblovima poput Nation, L.I.E.S., Russian Torrent Version i BW. Kao zaljubljenik i kolekcionar synth i drum mašina, Beau je u svoj muzički stil inkorporirao ritmični tehno, noise,acid, electro, uvek istražujući nove aspekte zvuka, te na taj način onemogućujići da za njegovu muziku kažemo da je konkretno neki žanr. Saradjivao sa drugim umetnicima na mnogim projektima, kao što je Mutant Beat Dance (sa Traxxom), Civil Duty (sa Shawn O’ Sullivanom), Streetwalker (sa Elon Katzom) stvarajući svoju biografiju još raznovrsnijom i obimnom. Ovog petka će beogradska publika imati priliku da čuje njegov live act u Dragstoru, te smo malo popričali sa njim o njegovom vidjenu sebe i svoje muzike, ali i njegovoj svakodnevnici.

 

Za početak Beau, da li bi mogao ukratko da opišeš sebe našim čitaocima?

Odrastao sam u malim gradovima na jugu (Oklahoma, Teksas, Kanzas i dr.) i preselio sam se u Čikago pre 16. godina. Sakupljam spore, plesan i gljive u slobodno vreme, sa povremenim odmorima kako bih snimao muziku. E da, i jedem puno prokula!

 

Šta muzika za tebe predstavljala i koje je tvoje vidjenje muzike, uopsteno?

Bez muzike ne bih bio polu-funkcionalna osoba kakva sam danas. Muzika može biti šta god poželiš da ona to bude. Ne postoje barijere i nikada ne bi trebalo da postoje, svaki zvuk može biti muzika.

 

Da li je postojala prelomna tačka kada si odlučio da želiš da izdaješ muziku koju danas radiš?

Nije se desio prelomni trenutak, zapravo. Pravio sam muziku jako dugo, ali to je vise bio hobi i iz zabave. Tako je bilo sve dok me ljudi poput Traxx-a, Ron Morellija i Veronice Vasicke nisu zamolili da čuju neke moje stvari, koje su tada ugledale svetlost dana. Nikada ne bih ništa izdao, da nije bilo njih da poguraju celu stvar. Mislio sam da nikome neće biti zanimljivo to što radim, ali sam jako zahvalan na mogućnosti koja mi je pružena – da i drugi čuju moju muziku.

 

Pre nego što si počeo da stvaraš elektronsku muziku svirao si u nekoliko pank bendova. Da li je to iskustvo uticalo na pristup muzici koji danas imaš?

Da, svirao sam u pank bendovima kada sam bio tinejdžer, bez nekog preciznog i preteranog usmerenja. Ništa se nije mnogo izmenilo, umesto zlostavljanja gitara, sada zlostavljam synthove/drum mašine. Ne znam note i kako se ispravno svira, jednostavno pritiskam dugmiće, dok ne dobijem zvukove koji mi se dopadaju.

 

Većina ljudi vide tvoju muziku kao mračnu, obskurnu, ponekad i čudnu, ali kakvo je tvoje lično vidjenje?

Zbilja ne razmišljam o tome, za mene je to samo vežbanje, oblik relaksacije. Dodjem kući nakon dugog radnog dana u laboratoriju, spremim večeru, uključim svoje mašine i isključim se totalno. Ne smatram svoju muziku zlokobnom ili mračnom, možda više sumornom… ali sa smislom za humor.

 

Da li tvoje trake nose neke tajne/ne tako tajne poruke koje si možda ubacio u njih?

Neke nose, ali ako vam kažem onda više neće biti tajne, haha.

 

Da li postoje neki kreativni izazovi sa kojima se suočavaš?

Mislim da se većina kreativnih ljudi, bilo u likovnoj, muzičkoj, filmskoj ili bilo kojoj drugoj umetnosti, bore sa tim unutar sebe – da li ono što stvaraju zapravo ima neki realni smisao. Preispitujem sebe i šta radim, svaki put kada čujem nešto što sam snimio. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojeg mi je trebalo toliko vremena da izadjem iz senke i počnem izdajem muziku. Ne mislim da je ono što ja radim nešto posebno… to sam samo ja – zabavljam se, ne shvatajući sve, baš, previše ozbiljno.

Da li bi mogao da nam kažeš kakvu sliku si želeo da predočiš sa Groove’s No Zone? Koja je priča iza toga?

Ne postoji nikakva priča zapravo. Mislim da bi slušalac trebalo sam da stvori i interpretira priču. Neki vokalni delovi su ljudi snimljeni napolju u metrou Čikaga. Tu su i snimci automatizovanog glasa u vozu, koji ljudima govori : “please be aware of suspicious packages and people.”

 

U jednom intervjuu ranije, rekao si da bi bilo fenomenalno kada bi mogao da živiš od muzike, da li se nešto promenilo u medjuvremenu?

Nažalost ne, teško je živeti od underground muzike u SAD-u. Ovakva situacija je zbog nedovoljnog interesovanja i nočane podrške izvodjačima. I geografski gledano, mnogim promoterima je skupo da pokriju i troškove leta i pristojnu novčanu naknadu, jer nemaju dovoljno sredstava, čak ni sa više iventa. Zaradjujem za život od svojih istraživanja i uživam u vodjenju dvostrukog života, trudeći se da odvojim posao i muziku, koliko je to moguće.

 

Već je poznato da imaš dosta synthova, po tvom mišljenju na kojima je najbolje i najlakše raditi? Da li možeš da nam navedeš neke na kojima voliš da stvaraš muziku?

Svaki ima svoje specifičnosti, što pozitivne, što negativne…ali, čak i negativne mogu biti korisne. Koristim različite synthove za različite stvari, ali mislim da su mi dva omiljena – Yamaha CS15 i Univox Minikorg 700s. Oba proizvode veoma raznovrsne zvuke, u rasponima od veoma melodičnih do izuzetno grubih tonova. Još jedan favorit mi je Pear Syncussion – mali drum synth iz ’70, koji proizvodi zvuke kao nijedan drugi synth. Toliko ga volim da sam kupio dva i koristim ga skoro na svakoj numeri.

 

Izjavio si da voliš da stvaraš muziku sa prijateljima, da te takav kreativni proces inspiriše. Da li postoji neko sa kime bi voleo da saradjuješ ali još uvek nisi imao priliku?

Puno je ljudi koje poštujem muzički, tako da mi je teško da se odlučim, ali ako bih navodio to bi bili : Felix Kubin, Adam Lee Miller, Die Todliche Doris, AsmusTietchens, BeateBartel, Nigel Ayers i Bruce Gilbert.

 

Svojim muzičkim stilom pozicionirao si sebe unutar underground klupske scene, i u SAD-u i Evropi. Koje bi bile prednosti i mane života muzičara?

Prednosti : Putovanja, upoznavanje i puštanje muzike ljudima. Mane : nedovoljno sna.

 

Kako se metalno pripremaš za nastupe? Da li postoji neki poseban period pripreme kroz koji prolaziš pre nego što stupiš na stage?

Nikada nisam u potpunosti mentalno pripremljen za nastupe, uvek postoji neki osećaj uregentnosti – jedna polovina mozga mi je opuštena, dok druga u panici krvari. Volim da imam trenutke samo za sebe, i pre i posle nastupa, za cigaretu i koji gutljaj viskija.

Nastupaćeš u Beogradu u klubu Drugstore, šta nam spremaš? Da li imaš neka očekivanja i neku poruku za naše čitaoce?

Ponekad mi je teško da stvorim set koji bi uslovno bio stilski kohezivan. Slično kao i moja produkcija, biće tu pomalo od svega – mešavina nasumičnih krikova, disharmoničnih synthova, stalnog intenzivnog improvizovanja i čudnih pauza, dok nespretno pokušavam stvorim smisao od onoga što radim. Trudim se da nemam neka neosnovana očekivanja kada putujem u novu zemlju, samo se nadam da će se ljudima svideti. Većina mojih kolega u Čikagu su iz Beograda, tako da sam već upoznat sa vašom hranom i pićem.