Internet je prepun socijalnih eksperimenata. Vice-ov Thump kanal objavio je tekst o jednom interesantnijem iz oblasti elektronske muzike.
Nadja Brenneisen zaposlila se kao promoterka. Ubrzo, zamrzela je drogom pokrenut svet noćnog života. Smetala joj je površnost, gledanje na žene kao na seksualne objekte i droga, horde komercijalnih di-džejeva koji ubeđuju klabere i klaberke da je to što rade umetnost, mase koje hrle na unapred snimljene setove EDM zvezda, predvidivi dropovi koji pozivaju da se ruke dignu u vazduh… Tada je sa Tobiasom, prijateljem sa klubske scene i promoterom, odlučila da napravi socijalni eksperiment, kako kažu umetnički projekat, i postane EDM di-džej.
„EDM fenomen, ne žanr, veliki događaji koji se rađaju iz njega, je tužan izraz generacije kojoj muzika nije kultura ili umetnost, samo još jedno konzumersko dobro. EDM nije više od spektakla: bum, bum i pirotehnika. To je fanfara ferzija elektronske dance muzike”, napisala je Brenneisen u tekstu u kom opisuje eksperiment.
Pokrenuta utiskom da u ovakvoj sredini di-džej ni ne mora da ima veštinu i da je neka vrsta marionete, odlučila je da to i testira.
Eksperiment je trajao više od godinu dana, a počeo je tako što je Brenneisen naučila da pravi prelaz između traka. Tobias, prijatelj koji joj je pomogao da sve izvede, je zbog promoterskog posla poznavao scenu – bio je svestan značaja kontakata i pametnog marketinga – klišea i kiča koji uspeva. Napravili su „Fejsbuk” stranicu, logo i odradili profesionalno fotkanje.
Pošto su shvatili da je lakše ispromovisati di-džej duo, u priču su uključili još jednu devojku. Nisu želeli da im se marketing bazira na dobrom izgledu devojaka, već na uverljivijem čestom nastupanju u raznim klubovima.
Za prvi nastup pripremile su se tako što su preslušavale najuspešnije setove sa Tomorrowland festivala i izabrale najveće hitove – poprilično predvidive i poznate međ masom. Isti set, nakon toga, puštale su na više događaja.
Posle nekoliko meseci, eksperiment je počeo da im oduzima sve više vremena, što je za devojku koja se naknadno uključila, inače studentkinju prava, bilo previše. Autorka je tada nastavila da „pušta” sama.
Vremenom, njena popularnost je rasla, ali i opsesija muzikom. Preslušavala je nova izdanja, prestala da pušta unapred snimljene setove i posvetila se muzici. Takođe, na manjim dešavanjima i binama, puštala je i kvalitetniju muziku, što na velikim dešavanjima nije mogla zbog održavanja imidža EDM zvezde. U eksperiment su na kraju uključeni i takozvani ghost producenti, koji su napravili nekoliko traka umesto nje, jer su Tobias i ona shvatili da bez produkcije ne može da počne da vrti u inostranstvu.
Eksperiment je lebdeo u polju između umetničkog projekta i stvarne karijere, što i sama autorka navodi u tekstu, a od istog je odustala kada je dobila poziv za stalno zaposlenje u novinarstvu. Tekst o eksperimentu zaključen je autorkinim viđenjem scene.
„Neizmerno poštujem di-džejeve koji sebe vide kao muzičare, a ne zabavljače. Takvi di-džejevi su muzički učitelji, koji spajaju publiku s novim, čak revolucionarnim trakama. Trakama koje imaju mnogo više da ponude od identično dobrog osećaja pop melodija naslaganih preko kikova elektronske muzike. Traka koje imaju potencijal da te nateraju da misliš i sanjaš. Elektronska muzika živi na inovativnom duhu koji ju je nekada činio izrazom generacije. I zapravo ima mnogo takvih di-džejeva. Ti di-džejevi zaslužuju platformu okupiranu bacač-torti-pirotehnika-ispaljivač zabavljačima. Ali teško ih je naći na velikim, komercijalnim festivalima. I ovaj problem je, takođe, komercijalan: velike muzičke kompanije zarađuju ogromne svote novca na njihovim orkestriranim rejvovima. Pa je elektro popificiran; učinjen prikladnim za radio i prikladnijim za mase”, napisala je ona.
