Nedavno smo imali priliku da nam u goste dodje jedan od jako reprezentativnih producenata iz Chikaga. Steven Tang važi za jedno od pravih imena underground scene. Sreli smo se sa njim i popričali o njegovoj muzici u nameri da vam predstavimo više čime se on bavi. Steven Tang iza sebe ima bogatu diskografiju, svoj label pod nazivom Emphasis Recordings. Njegove trake odišu tim atmosferičnim tonom, koji podseća na Chikago i Detroit. Ove godine izlazi njegov prvi album Disconnected to Connect na Smallville etiketi. Uživajte .
Možete li nas malo više upitit u Vašu muziku, kako biste je Vi opisali?
Kako bih opisao svoju muziku ? Zapravo nemam prave reči kako bih je opisao; ljudi danas koriste reči poput “deep”, “atmospheric”, i “melodic” , mislim da su to reči koje odgovaraju ali slušaoci mogu sami da je interpretiraju kako žele.
Moja muzika dolazi od načina na koji sam odrastao, bukvalno slušajući house muziku, instrumental i rani techno; muziku iz Detroita tako da mislim da sam odatle dobijao inspiraciju za muziku koju ja stvaram. I što se pronalaženja pravih reči za opis moje muzike tiče – mislim da može da predstavlja bilo šta.
Možemo se složiti sa Vama, jer na neki način muzika prenosi emocije sama po sebi, kako Vi to definišete ?
Da, muzika je jezik, besplatna je i samim tim može biti bilo šta. Svako je može interpretirati na njemu sopstven način. Definitivno neke od stvari koje ja radim, mladje generacije smatraju “deep house-om “ . Primetio sam da na neki način imam uticaj na mladje generacije i na njihov stil i ono što oni nazivaju “deep house” danas.
Prava definicija deep house-a ?
Za mene deep house ima drugačije značenje, nego što to ljudi danas nazivaju. U Čikagu deep house je zapravo disco, ali ne onaj disco koji mozete čuti na radiju, već onaj pravi underground disco i funk. Kada sam to prvi put čuo bio sam : “ Wow, postoje i druge stvari? “.
I to ne stvari poput Bee Gees, koje su se svakodnevno vrtele na radiju, već na prave disco stvari.
Kada sam prvi put čuo likove poput Specter-a, oni idu baš “deep” tako da takve stvari “deca” mojih godina smatraju deep house-om.
Naziv Vašeg prvog EP-ja je “ Windy City “ na Vašem sopstvenom label-u Emphasis, možete li nešto više da nam kažete o tome, odkud naziv EP-ja?
Ep sam nazvao “ Windy City” zbog prve trake koja je imala zvuke vetra, tako da je to bio razlog zašto sam EP tako nazvao. Tako da nema nikakve veze sa tim što Čikago nazivaju “vetroviti grad”.
Razlog zbog kog ste osnovali svoj label?
Osnovao sam svoj label, jer zapravo tada retko ko je želeo da objavljuje muziku koju sam stvarao. Kada sam završio Windy City, slao sam demoe na adrese nekoliko label-ova, ali nisam dobijao odgovore. Možda sa tim prvim EP-jem mogu da kažem da je to pravi deep house.
Ne znam da li su čitaoci čuli moj prvi EP, ali mislim da se to danas smatra deep house-om. Zapravo je smešno, jer kada sam napravio svoj studio hteo sam da pravim pravi banging techno, stvarno sam bio u tom Detroitskom techno-u ’90 – Jeff Mills, Richie Hawtin fazonu ; ali kada sam napravio studio nabavio opremu i počeo da pravim muziku, nekako su izlazile drugačije stvari. Možda je to zato što sam provodio dosta vremena sam. A kada provodiš dosta vremena sam, onda muzika kreće da se uobličava po tome kako se osećaš. Pre toga provodio sam dosta vremena na žurkama, okružen ljudima, pun energije ; ali kada bih se zaključao u studiu, počinjao sam drugačije da razmišljam i muzika više nije bila ista.
Da li je neko uticao na Vas da krenete da se bavite djing-om i produkcijom? Da li Vas je neko naučio djing-om, kako da mixujete?
Zapravo ne, sve sam naučio. Kada sam naučio da mixujem, nabavio sam sebi mixete i nakon toga pokušao da nadjem bookinge. Teško je bilo pronaći bookinge i promovisati se. Onda sam rešio da ću da naučim da produciram, da prikažem sebe kroz stvaranje muzike.
Da li je bilo teško dobiti priznanje za šta radite, kako je sve to izgledalo ?
Jeste bilo je teško. Kada sam počinjao, nisam bio dovoljno uspešan u pronalaženju bookinga ili čak da imam i svoj club night, jer u SAD-u vlasnici klubova misle samo o krajnjem rezultatu. Tako da kada si počinjao, morao si da dovedeš 200 ljudi na žurku i onda možda bi dobio koju stotinu dolara, za sav svoj trud i mučenje. Tako da sam bio neuspešan na početku, a onda sam razmislio – “ Šta to uspešni dj-evi rade, da ja ne radim kako treba “ – i ono šta sam ja primetio je da prave muziku. Odlučio sam da ču da uradim nešto po tom pitanju.
Studirali ste radijsko emitovanje, da li Vam je to pomoglo sa produkcijom?
Da studirao sam radijsko emitovanje i inženjering zvuka, ali nakon dve i po godine imao sam osećaj kao da gubim vreme i shvatio da zapravo želim da stvaram muziku. Tako da sam umesto novca koji sam uložio u školovanje, uložio da napravim svoj studio. Počeo sam dosta da čitam i istražujem o tome. Kada sam sagradio studio, počeo sam dosta vremena da provodim sam.
Primetili smo da nekako imate tu tendenciju da izdajete jednom, dva puta godišnje ? Što je i nekako pohvalno, jer nije konstantno kvantitavino proizvodjenje. Da li mislite da kada producenti stalno izbacuju nova izdanja, gube inspiraciju na neki način?
Ne mislim da kada pravimo puno muzike gubimo inspiraciju, prosto ja izdajem jednom do dva puta godisnje je zbog toga što se ponekad osećam “ prosečno “, bilo je perioda kada godinama nisam imao izdanja. Mislim postoje i druge stvari u životu, koje te na neki način ometaju u stvaranju muzike, koje utiču na umetnika. Znate stvaran život ; ne provodim svaki minut u studiju, imam porodicu, prijatelje, posao kao i svi ostali. Morao sam da radim da bih odplatio studio, tako da stvaran život ume da se ispreči na putu ka tome da stvarate i budete kreativni. Zbog toga je moguće da u proseku imam jedno do dva izdanja godišnje. Stalo mi je do kvaliteta, stvaram proizvod koji se treba prodati. Tako da ako će neko da kupi to, moram da se postaram da to bude vredno novca. Moram da budem jako objektivan prema svom radu, da li bih ja dao novac za to izdanje, ne mogu samo da napravim nešto i plasiram ga tek tako. Moram da analiziram da li je dovoljno kvalitetno i da li će neko sa sličnim muzičkim ukusom kupiti tu ploču.
Ako biste mogli da izdvojite jednu traku koja Vam je promenila život i uvela Vas u te vode, koja bi ti traka bila?
To je jako dobro pitanje. Jedna traka… Mislim da bi to bila Mr. Fingers – Can You Feel It . To je himna na neki način. Za mene kada sam je prvi put čuo bila je na neki način osnova svega što bi danas ljudi nazvali house muzikom.
Tako da kada sam je čuo bio sam : “ WOW “ . Dosta traka Mr. Fingers-a imaju taj “WOW faktor “ , zato što su tako različite. Ranije na radiju ste mogli svašta da čujete od pop, industrijala do nu wave-a , ali kada sam prvi put čuo Can You Feel It na radiju gde nisu često išle te underground trake, u meni se javila neverovatna želja, fascinacija i žudnja za tom vrstom muzike.
Šta mislite o trenutnom stanju na electronskoj sceni ? Da li po malo postoji tendencija da se djevi prikažu kao pop zvezde? Da li biste nastupali u Boiler Room-u?
Mislim da je po malo čudno sve to. Ne bih se osećao prijatno sa svim tim kamerama, jer ne želim da bude reči o meni, već o muzici. Postoji mogućnost da ću u budućnosti puštati u Boiler Room-u ili emisijama tog koncepta i ako bi postojala neka mogućnost da kamera snima moja ledja a ne mene, to bi bilo odlično. Znate takva kultura sada vlada, ranije tokom ’70 svi su hteli da budu vidjeni sa gitarom, a tokom ’80 sa sintisajzerom. Tako da je to sada nova stvar i žele da je promovišu na taj način. Daleko od toga da se žalim na ta pravila, ali moj lični stav je da se ne bih osećao prijatno sa svim tim kamerama kad ja zapravo vrtim samo ploče.
Da li više volite da puštate u manjim klubovima ili većim festivalima i zašto?
Preferiram manje klubove zbog postavki i vibe-a . Festivali su odlični, ali zvuk putuje tako da nije isti doživljaj. A u malim klubovima je zapravo akcenat na ljude koji su tu, na tome da vi uživate i odmah možete dobiti reakciju ljudi koju osećate više i prisnije.
Ove godine izdajete svoj prvi album “ Disconnected to Connect “ za Smallville records? Nakon toliko godina, zašto ste se tek sad odlučili za to?
Prve tri trake sam napravio izmedju 1999-2000. i tada sam imao ideju da ih stavim na album, jer su zvučale mnogo eksperimentalno za to vreme. Godinama sam provodio vreme u studiju praveći trake za dance floor. A sa te tri trake koje su zvučale drugačije odlučio sam da sačekam i stavim ih na album jer sam mislio da ne bi dobro prošle kao singl izdanje. A imao sam iza sebe već dobar deo traka koje su se vrtele kao singlovi. Sve trake na albumu su pravljene u različitim periodima, neke sam napravio ove godine, neke prošle, godinu dana pre toga i tako sve do prve tri trake koje sam tokom 1999-2000 napravio. Čekao sam ovoliko dugo zato što sam želeo da napravim jednu celinu, a i mislio sam da ljudi nisu dovoljno otvoreni za takve trake u to vreme, više su bili okrenuti ka techno-u. Nastavio sam da pravim singlove, koje je nekako lakše i jednostavnije izbacivati, ali sam vršio selekciju traka koje su se mogle naći na albumu.
Trebalo mi je dosta vremena da se odlučim da li sam napravio dobar proizvod. Nakon toga sam se upoznao sa Smallpeople, koji vode svoj label Smallville – imaju jako dobra izdanja za sobom, svog grafičkog dizajnera, dobar marketing, potpuni vizuelni dozivljaj kao label. Pričao sam sa momcima, poslao im predlog i oni su se oduševili. Bili su fanovi mog rada, tako da je saradnja prirodno naišla i mislio sam da je pravi trenutak za tako nešto.
Nešto o Vašem studiju, koja je Vaša stvar, na kojoj najviše volite da radite i stvarate?
Postoji tu nekoliko stvari na kojima volim da radim. To nisu ni TR-909 ni TR-808 , to je zapravo Ensoniq Dp4, koji je zapravo mašina za procesuiranje efekata, za reverb, delay, chores i perkusija, za te stvari. Tokom godina sam shvatio da nije sve u instrumentima na kojima radiš već u samom procesu produkcije traka. Sve je u procesu i obradi zvuka koje si već stvorio. Svako može da odsvira na TR-303 ili TR-808 ali krajni zvuk neće uvek zvučati kako treba.
Za kraj koja je razlika izmedju Steven Tang-a i Obsolete Music Technology, izmedju pseudonima i Vašeg pravog imena?
Razlika izmedju mog pravog imena i Obsolete Music Technology je u instrumentima koje koristim. Kada radim pod svojim imenom uglavnom koristom TR-909, dok pod Obsolete Music Technology više koristim TR-707 i TR-808. Iako su trake koje izdajem pod oba imena uglavnom slične sa tim “atmospheric “ zvucima i estetski takodje. Pod svojim imenom više eksperimentišem sa zvucima i postavkama, od tih jazzy zvuka i drugačijeg tempa. Pokušavam da te jazzy zvuke uklopim sa trakom i samim taktom trake. U suštini nisu sve trake koje izbacujem pod imenom Steven Tang za dance floor, dok su sve trake sa potpisom Obsolete Music Technology za dance floor.
