Marcus Henriksson je šveđanin koji je već dvadeset godina na svetskoj produkcijskoj sceni. Bio je uključen u različite projekte sa drugim ljudima, ali i samostalno. U njegovoj muzici najbitnija je emocija koja publici dozvoljava da se otarasi svojih strahova i ograničenja. Beogradska publika imaće priliku da ovo doživi sledećeg vikenda u klubu KPTM, a ekipa The Clubber magazina je porazgovarala sa njim o početku njegove karijere, saradnjama, muzičkoj sceni i još mnogo čemu. Intervju Vam prenosimo u celosti i možete ga pročitati u nastavku. Uživajte!
Zdravo Marcuse! Pre svega, hvala ti na izdvojenom vremenu. Kako si? Kako stoje stvari kod tebe?
Dobro sam, hvala. Trenutno sam na putu za Tokio, mogu da vidim švedske predele kroz prozor voza..
Ispravi me ako grešim, ali prvo si radio kao promoter, pa si se tek kasnije zainteresovao za DJ-ing.. Da li se sećaš kako si shvatio da je to ono što želiš da radiš?
Na prvi rejv sam išao 1993. godine. Jedan od mojih prijatelja saznao je za neki rejv u Kopenhagenu. Pre toga nisam čuo za techno muziku tako da nisam znao šta da očekujem. Imao sam 18 godina, i bio sam vrlo stidljiv i povučen. Bila je velika stvar za momka iz malog mjsta da ode u veliki grad Kopenhagen i provede tamo celu noć. Navikao sam da slušam muziku koju su radili Jean Michael Jarre, Vangelis, Front 242, Kraftwerk, Skinny Puppy, tako da sam znao za elektronsku muziku. Sećam se da sam mogao da čujem bas kako trešti mnogo pre nego što smo došli do starog skladišta. Kao što sam već rekao, bila je velika stvar za mene da odem u Kopenhagen na rejv.
U početku nisam znao kako da plešem uz tu muziku i čudno mi je bilo da plešem sam sa sobom gledajući u DJ-a. Imao sam osećaj kao da sam deo nekakvog rituala. Muzika mi je bila previše ponavjljajuća i ubrzo sam izgubio volju za plesanjem. Umorio sam se i hteo da idem kući, međutim moj prijatelj i njegova djevojka hteli su da ostanu pa sam i ja ostao sa njima. Nije bilo stolica, niti je postojao neki prostor gde može da se sedne, a pod je bio prljav i hladan. Tako da nisi mogao ništa drugo da radiš osim da plešeš.. I plesao sam! Morao sam da prevarim svoj umor i da pronađem svoj ples. Nakon nekih sat vremena počelo je da mi se dopada sve to 🙂 Moj umor je nestajao, napunio sam se nekom energijom i nisam skidao osmijeh sa lica. Kao što sam već rekao, bio sam vrlo povučena i stidljiva osoba. Ali ti problemi su nestali i mogao sam da gledam u oči ljude oko sebe.. ovo je bila velika stvar!
Čak sam se i nasmijao curi koja je plesala pored mene, bez namere da flertujem ili tako nešto.. jednostavno sam bio pun sreće! 🙂
Kada sam bio mlađi (8-15 godina) pravio sam svoje mixtape-ove. Inspirisala me italijanska disco ekipa koja se zvala Max Mix. Radili su megamix ploče i miksovali različitu muziku. Tako da sam pokušavao da radim ono što su radili i oni. Miksovao sam Jean Michael Jarre-a sa Skinny Puppy i koristio sintisajzer mog starijeg brata kako bih ubacio neke svoje melodije. Pretpostavljam da je tu krenulo moje interesovanje za DJ-ing.
Dok sam plesao na tom rejvu u Kopenhagenu gledao sam u DJ-a i počeo sam da maštam.. Hteo sam da ja budem taj koji će kontrolisati muziku 🙂 Hteo sam da radim ono što sam radio kao klinac – da puštam muziku uz koju ljudi mogu da „putuju“ i plešu.
Nedelju dana kasnije moj prijatelj i ja smo otišli u prodavnicu ploča i kupili naše prve dvanaestice 🙂
Par nedelja kasnije imali smo naš prvi mixtape. Možete ga poslušati na mom sajtu (Mixtape iz 1994. godine). Još uvek mi se dopada i osećam se povezano sa muzikom koja se tada puštala.
Počeli smo da prodajemo taj mixtape u školi i on je postao veoma popularan, tako da smo odlučili da organizujemo rejv. Organizovali smo mnogo rejvova u periodu od 1994. do 1997. godine.
Živeo sam i disao rejv kulturu i techno muziku. Odlazak na rejvove vikendom, plesanje od početka do kraja bez upotrebe bilo kakvih supstanci, 8-12 sati neprekidnog plesa. Našao sam načine da upadnem u trans i pratim ritual 🙂
Sebastiana si upoznao 1996. godine i počeli ste da radite zajedno kao Minilogue. Kako je došlo do toga?
Sebastiana sam upoznao na jednom od rejvova koji smo organizovali. Živeli smo u istom malom gradu (Hässleholm). Ubrzo smo počeli da se družimo i postali smo prijatelji. Sebastian je tek počeo da eksperimentiše sa chillout muzikom sa jednim drugim prijateljem (Christianom). Počeli smo da pričamo o stvaranju techno muzike koja bi mi koristila u DJ setovima, tako da smo pokušali da napravimo traku.. Nakon nekih mesec dana traka je bila sprema. Snimili smo je na minidisk rekorderu na kome je mogla da se menja visina tona, kako bih ja nosio minidisk rekorder na nastup i onda miksovao. Obojici nam se dopao način na koji sarađujemo i kako sav svoj fokus usmeravamo na stvaranje muzike, pa smo došli do imena za naš projekat – Trimatic. To je bio naš prvi zajednički projekat, ali nedugo zatim nastao je Son Kite. 1999. godine smo izdali prvi album kao Son Kite – zvao se Minilogue. Počeli smo da dobijamo pozive za nastupe van Švedske i puštali smo muziku na trance žurkama i festivalima. Nekoliko godina kasnije (2003. godine) započeli smo još jedan projekat – Minilogue. Tada smo hteli da se fokusiramo na sporiji bpm i da se malo više okrenemo techno i house zvuku.
I Sebastian i ti sada radite na različitim projektima i već neko vreme ste na pauzi. Da li uskoro možemo očekivati nešto novo od vas dvojice?
Radili smo zajedno preko 16 godina, putovali skoro svakog vikenda svih tih godina tako da je normalno da nam je trebalo da se malo odovjimo. Zato smo krajem 2013. odlučili da pauziramo. Nastupali smo zajedno nekoliko puta u ovih par godina, ali što manje, kako bi se mogli fokusirati na svoje solo projekte. Trenutno nemamo nikakvih planova da uradimo nešto zajedno… ali možda ćemo uskoro imati 🙂 😉
Radiš kao Marcus Henriksson, Nobody Home, Minilogue i Son Kite. Kako stižeš da stvaraš svu tu muziku i da putuješ?
Trenutno sam fokusiran na svoj solo projekat i svoj studio, tako da nije mnogo teško. Postane malo stresno kada imam mnogo nastupa. Tada pokušavam što duže da šetam u šumi kako bih se smirio. Meditacija mi isto pomaže 🙂
Jedno od tvojih skorijih izdanja zove se Feminine Wisdom (Home Records), šta nam možeš reći o priči koja stoji iza ove numere i njenog imena?
Da li duša ima pol? Da li je istog pola ako si muškarac ili žena? Ko sam ja? U potrazi za ovim odgovorima i pokušavajući da nađem unutrašnji mir naišao sam na poznatog psihologa C.G.Junga.
Uvek sam bio zainteresovan za ono unutrašnje i kako ono funkcioniše. Već godinama se bavim različtim istočnjačkim vežbama kao što su meditacija, joga, chi-gong, šamanizam, enteogeni… I kada sam duboko zašao u Jungov rad otkrio sam interesantne stvari koje su mi pomogle da sebe više razumijem.
Svi imamo i muško i žensko u nama. Ja živim u muškom telu, ali u meni su i muškarac i žena. Traženja balansa u ovim unutrašnjim polovima takođe znači traženje balansa u spoljašnjim. Tako da ako hoćemo svet u kojem vlada mir između muškaraca i žena, moramo prvo naći taj unutrašnji mir.
Tako je nastao naziv „Feminine Wisdom“. 🙂
Živimo u patrijarhalnom društvu. Društvu kojem dominiraju muškarci. Ovo je nešto što nam je duboko ukorenjeno u podsvesti. Danas možemo da vidimo mnogo feminističkih ideja, u politici i u kulturi – to ono unutrašnje izlazi napolje. Ali promena prvo mora da se desi unutra. Kao muškarac, ja kažem da moram da izbalansiram svoju unutrašnju ženu, da se upoznam sa svojom ženskom stranom i razumem je. Jedino tako mogu zaista razumeti žene. 🙂
Ista stvar važi i za žene. Upoznajte svog unutrašnjeg muškarca.
Jung je koristio izraze Anima i Animus. Pročitajte malo o tome ako vas zanima 🙂
Možeš li nam reći nešto o svojim budućim projektima i izdanjima?
Imam svoju etiketu Home Records, osnovao sam je prošle godine i za sada sam izdao 3 svoje ploče. Sarađivao sam sa prijateljima prethodne dve godine, sa momcima iz grupe Solid Snake, sa Ticonom, Nojdom (Chris Dubinsky) i P-Wolandom – tako da imam mnogo neobjavljenog materijala koji ću, nadam se, izdati za Home Records.
Takođe sam i radio na muzici sa visokim bpm-om, koja će isto biti izdata za Home Records. Većinu svojih stvari ću izdati na svojoj etiketi. Tako imam potpunu umetničku slobodu.
Počeo sam da radim analogni mastering za druge izvođače. U današnje vreme ima mnogo muzike koja se pravi na kompjuterima, nekada zvuči previše digitalno i sterilno, zato sada izvođačima nudim analogni mastering sa starim kasetofonima kako bi izbrisali taj digitalni zvuk. Sve se to dešava u Cosmos studiju 🙂
Radim i na novom albumu.. ali ne znam kada će biti spreman.
Da li postoji nešto, osim muzike, što zaista voliš?
Meditacija, joga, priroda, planinarenje, chi-gong, Henrietta, Mira. Pokušavam da uživam u životu što je više moguće 🙂
Na sceni si oko 20 godina, da li možeš da uporediš scenu nekad i sad? Šta se promenilo na bolje, a šta na gore?
Ovo je moja perspektiva.. Na početku je rejv više bio okupljanje ljudi i prisustvo ritualu. Ljudska bića već hiljadama godina plešu uz ponavljajući zvuk bubnja. Koristimo ritual kako bi se povezali sa nečim većim od nas, kako bi se izlečili i našli neki put. Tokom ovih rituala ranije su se takođe koristili enteogeni (psihoaktivne supstance) radi unapređenja i otvaranja. Moglo bi se reći da je ovo nešto što je ugrađeno u naš DNK. Indijanci širom sveta još uvek rade ovo.
Verujem da je rejv način modernog društva da izrazi ritual koji svi imamo u nama, kako bi našli balans u ovom modernom „neizbalansiranom“ društvu.
Na početku sam rejvove i festivale više gledao kao okupljanja i rituale, fokus je bilo na muziku i ples satima kako bi se ušlo u trans.
Dolazio sam na rejv kada počne, oko 22:00 i plesao celo vreme do kraja, oko 10 ujutru. Nosio sam voće i zdravu hranu da jedem i nisam koristio nikakve supstance ili alkohol. Išao sam na povremene pauze u toalet 😉 Meni je celo to rejv iskustvo bilo mistično i na neki način religiozno.
Ovo se promenilo tokom godina, klupska kultura je počela i rejv muzika je ušla u disko i klupski svet. Mogao se čuti euro-disco zvuk koji je eksplodirao sredinom devedesetih. Bio je inspirisan techno muzikom. Rejv je takođe zamenila reč žurka ili klabing. Ljudi ne govore da idu na rejv, već na žurku. To je promenilo fokus sa rejva i ritualskog ukupljanja na žurku i upotrebu supstanci. Ne dopada mi se ova promena. Voleo sam ta okupljanja koja su imala neki mističan osećaj koji se dobija na rejvu. Odlazak u isti klub svakog vikenda ne daje taj mističan osećaj i mislim da je muzika postala površna i da na nju sve više utiče način na koji moderno društvo misli. U početku nije bilo toliko bitno biti DJ, ali tokom godina DJ-evi su zauzeli glavno mesto i štampa je počela da piše o rejvovima. Odjednom su DJ-evi dobili status poznatih ličnosti. Cela klupska kultura se pretvorila u veliki biznis i muzika je prati. Za mene je rejv muzika bila nešto psihodelično, nešto nepredvidivo, muzika koja je mogla da te odvede duboko. Ali na klupsku muziku je toliko uticalo moderno društvo da ljudi nisu ni primetili da su postali uvučeni u biznis.
Reč REJV je izgubila svoje značenje sredinom devedesetih godina i od tada više ne postoje rejvovi.. ili su jako retki.
Puštao sam muziku kao Son Kite na trance događajima i festivalima od 1999. godine. Mnogo sam uživao i osećao sam da trance scena još uvek ima duha i da opet prolazim kroz rejv kulturu.
Onda su kompjuteri ušli na scenu elektronske muzike. Mašina koja je sve učinila lakšim za izvođače na turneji i DJ-eve. Izvođači su počeli sve više da koriste laptopove.
Kada sam ja počeo da pravim muziku kompjutere smo koristili kao sekvencere. Sav zvuk je bio pravljen na eksternim instrumentima i sintisajzerima. Kompjuter je samo govorio instrumentima kada da sviraju. Oko 2000. godine kompjuter je mogao da simulira analogni sintisajzer i sve više izvođača je počelo da koristi samo kompjuter. Cela muzička industrija i štampa su bili hipnotisani kompjuterom. U magazinima o muzičkoj opremi mogli ste da pročitate kako softverske simulacije zvuče isto kao originalni instrumenti. Ali to nije bila istina!!! Malo ljudi je to razumelo! Tako je kompjuter počeo da vlada.
Trance scena je takođe bila „zaražena“ kompjuterom i odjednom je sva muzika počela isto da zvuči. Ista produkcija, isti stil, ista podizadnja, isto, isto, isto. Psihodelija je počela da nestaje. Kompjuter i poslovni um su to pojeli i meni je muzika ponekad zvučala bezdušno.
Ta muzika više nije tražila onaj psihodelični momenat. Isto je i sa techno/house scenom. Pretpostavljam da je isto i u drugim muzičkim pravcima.
Video sam toliko podijuma širom sveta tokom ovih 20 godina, svedok sam promene u muzici i ljudima, video sam kako je komercijalna energija ušla na scenu i promenila i nju i ljude.
Kompjuter je mašina. Mašina koja bi trebalo da bude alat nama ljudima, ali kada muzičari i umetnici izgube sebe u mašini i dozvoljavaju njoj ili aplikaciji da odlučuje umesto njih gube se ljudske emocije.
Tako da bih rekao da moramo da preuzmemo kontrolu nad mašinama i počnemo opet da izražavamo našu ljudskost. Mi ljudi imamo potrebu za plesom i upadanjem u trans, a u ovom modernom društvu u kojem živimo nema mnogo mesta gde možemo u potpunosti da se opustimo od stresa i s*anja koja se dešavaju. Moramo da plešemo i da se opustimo od naših uobičajenih života.
Ključ je ritual. Opustimo se od uobičajenih života i uđemo u dublji svemir. Dobijemo lečenje i vodilju kada plešemo do transa. Ovo nam je potrebno kako bi se dobro osećali, ali ako muzika dolazi iz aplikacije/mašine ne možemo putovati dovoljno duboko kako bi pronašli to lečenje i vodilju.
Balans između ljudi i mašina je nešto što mislim da je jako bitno.
Naravno, sve ovo je samo moje mišljenje 🙂 A moje srce je još uvek u rejvu i ritualima.
Jedan od mojih prijatelja (NOS) mi je napisao poruku pre par nedelja i završio je sa: „Rave to grave“. Slažem se sa njim 🙂
Uskoro ćeš puštati muziku u Beogradu; ljudi su uzbuđeni zbog tvog nastupa. Da li si ranije bio ovde? Kako se osećaš povodom dolaska?
Biću iskren.. Ne sećam se da li sam puštao ranije u Beogradu. Mislim da jesam.. ali davno. Kao Son Kite. I baš se radujem nastupu jer sam uvek osećao neku povezanost za istočnom Evropom.
Da li imaš neku poruku za tvoje fanove i naše čitaoce? Šta mogu da očekuju od tebe u Beogradu?
Očekujte neočekivano. Dođite otvorenog uma i gledajte na ovo više kao na okupljanje ili ritual čiji će te biti deo. Neka ovo bude nešto specijalno u vašim srcima, a ne samo još jedan klabing vikend.
U prostoru između čestica si TI. A u tom prostoru postoje beskrajna sreća i ljubav.
Peace 🙂
[soundcloud url=“https://api.soundcloud.com/playlists/137935783″ params=“auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&visual=true“ width=“100%“ height=“450″ iframe=“true“ /]
You must be logged in to post a comment.