Daniel Bell je ime koje ne moraš da guglaš ako si makar jednom ozbiljno zakoračio na techno podijum. Čovek koji je pomerio granice minimal zvuka još početkom devedesetih, izdajući pod pseudonimom DBX, i ostavio ogroman trag sa trakom “Losing Control” – koja je i danas školski primer kako se pravi hipnotički groove od skoro ničega.
Rođen u Kaliforniji, odrastao u Kanadi, a formiran u Detroitu – Bell je bio deo techno generacije zajedno s imenima poput Richie Hawtina, s kojim je pokrenuo i projekat Cybersonik. Njegova etiketa Accelerate i dalje se smatra jednom od ključnih tačaka razvoja minimal techno estetike.
Neposredno pred njegov nastup u beogradskom klubu Karmakoma, u subotu 29. marta, seli smo s njim za kratki razgovor za The Clubber – o savremenoj sceni, o setovima koji traju i po 10 sati, i o tome kako ostati relevantan bez potrebe da budeš glasan.
Nova muzika dolazi i odlazi brže nego ikad – da li si u poslednje vreme čuo neku traku koja ti je zaista delovala kao hit, nešto što ima iskru trajnosti? S druge strane – kako iz tvoje perspektive, gledano iz DJ pulta, klupska muzika iz prethodnih decenija odoleva zubu vremena?
Tokom godina primećujem zanimljiv pomak u svetu plesne muzike. Danas imamo veći pristup nego ikada ranije – što je u velikoj meri demokratizovalo i produkciju i DJ-ing – ali zbog toga još više tragam za numerama koje zaista ostavljaju dugotrajan utisak.
U vremenu kada smo okruženi neviđenom količinom muzike, pažljiva selekcija postaje sve važnija – nešto što smatram suštinskim, kako u svom DJ radu, tako i u produkciji.
Tvoje aranžmane često doživljavamo kao neku ogoljenu bojanku, koja boje dobija tek na polovini numere. Upravo takav pristup često se pokazuje kao formula trajnosti u plesnoj muzici. Kako uspevaš da se uzdržiš od „pretrpavanja” u eri kada nam je dostupno toliko opreme i kreativnih alata?
Verujem da postoji nešto bezvremensko u stvaranju prostora unutar muzike – da se dozvoli numerama da dišu, da se razvijaju prirodno, umesto da se svaki trenutak zatrpa zvukom. Takav pristup duboko je ukorenjen u istoriji klupske muzike, još od ranih dana u Njujorku, Čikagu i šire.
Radi se o poštovanju te tradicije, ali i o tome da pronađem svoj sopstveni izraz. Čak i sa svom ovom neverovatnom tehnologijom koju danas imamo na raspolaganju, i dalje me privlače osnovni ritam i repeticija – ono što pokreće ljude. Ima nečeg magičnog u građenju iščekivanja i dozvoljavanju da se momenti postepeno otkrivaju na podijumu.
Ponekad ograničenja mogu biti korisna. U studiju se uglavnom pitam: „Da li ovaj element zaista doprinosi gruvu?” Umesto da dodajem nešto samo zato što mogu. Ta vrsta balansa pomaže mi da ostanem fokusiran na ono što je zaista važno.
U kakvim okruženjima si najviše uživao da puštaš u poslednje vreme?
U poslednjih petnaestak godina fokusirao sam se na mnogo duže setove. Idealno trajanje seta mi je oko 7 sati, ali često to preraste u 10, pa i 12 sati. Takav pristup otvara prostor za pravo istraživanje, za postepeno građenje atmosfere i eksperimentisanje. Naravno, to nije moguće svuda, ali baš ta sloboda u dužim setovima pomaže mi i da kraće setove oblikujem dublje i preciznije.
Šta možemo da očekujemo ove subote? Imaš li jednu traku kojom bi pozvao publiku u klub?
Pre svega – radujem se povratku u Beograd! U klubove gotovo nikad ne dolazim sa unapred pripremljenim planom. Ideja je uvek da odgovorim na energiju u prostoru i da uhvatim ono što se povezuje sa publikom. Taj pristup često vodi do zanimljivijih setova nego kada se držiš nečega što si unapred zacrtao.
You must be logged in to post a comment.