Tokom Vidovdanskih protesta, kada su studenti i građani širom Srbije jasno i glasno izrazili nezadovoljstvo društvenom i političkom stvarnošću, muzička i mejnstrim klupska scena uglavnom je ostala zapanjujuće nema.
U toj tišini, samo EXIT festival i beogradski klub Drugstore izdvojili su se kao retki primeri solidarnosti pored Apgrade, Karmakome, KC Grada i ostalih manjih organizacija. Ove organizacije bile su jedine koje su putem svojih društvenih mreža jasno i eksplicitno stale uz studente. Njihovi postovi nisu ostavljali prostor za dvosmislenost – sadržajno i simbolički, bili su deo protesta, ne nemi posmatrači sa strane.
Za razliku od njih, gotovo svi ostali mejnstim klubovi, kolektivi, organizatori i festivali – nastavili su da komuniciraju kao da se ništa ne dešava. Dok su studenti blokirali mostove, borili se za osnovna prava i dostojanstvo, društvene mreže klupskih brendova bile su ispunjene najavama žurki, promocijama pića i standardnim grafikama za „najnormalnije“ vikende. Ignorisanje stvarnosti postalo je strategija – i to ne samo pasivna, već aktivno odabrana.
U trenutku kada je podrška bila više od gesta – kada je značila prepoznati da publika nije samo potrošač, već zajednica u borbi – većina mejnstrim scene je zakazala. Neutralnost u takvim trenucima nije samo odsustvo stava, već poruka sama po sebi: da je sve u redu, da je zabava važnija od stvarnosti, da protesti nemaju veze s njima.
EXIT, Drugstore, Karmakoma, Apgrade, KC Grad i ostali, pokazali su da kultura nije samo zvuk, već i glas. Da scena ima moć, ali i odgovornost.
Možda će sledeći put neko od onih koji se svakodnevno pozivaju na „zajedništvo“ i „vibe“ razumeti da se zajedništvo ne gradi ignorisanjem ljudi koji ga stvaraju.
