Blog

Klabing u Japanu tokom ‘No Dancing’ zakona

The Clubber·

Kontroverzni zakon ”Fueiho” iz 1948. godine nedavno je revidiran, o čemu smo pisali opširnije.

Koliko je Japan bitan za svetsku elektronsku scenu i koliko su klabing i DJevi tamo popularni svedoče gostovanja najpoznatijih di dzejeva u ovoj zemlji kao i to što Resident Advisor ima svoje izdanje za japansko tržište.

Šta ako Vam kažemo da su za sve ovo vreme svaki nastup DJa i žurke bili protiv zakona? 

U nastavku možete pročitati detaljnije kakav je bio klupski život u Japanu za vreme ‘No Dancing’ zakona.4634825162_ea71dfbb39_b2. septembra prošle godine oko 3.40 grupa naoružanih maskiranih muškaraca upala je u VIP sobu u klubu Flower (Central Roppongi) i pretukla 31- godišnjeg vlasnika restorana Ryosuke Fujimoto na smrt. Tu se nalazilo oko 200 ljudi, ali još nije bilo nikakavih hapšenja u vezi sa ubistvom.

Kada je vlasnik kluba Flowers u kome se dogodio incident nekoliko nedelja kasnije ponovo otvorio klub pod novim imenom, Studio Gate,  pojavila se policija. 1. oktobra i Mikito Baba i sedam njegovih zaposlenih uhapšeno je zbog zločina.

Kada uzmete u obzir Tokio koji predstavlja jednu od  klabing prestonicama sveta, može da bude iznenađujuće kada otkrijete da vaša omiljena mesta za provod rade ilegalno. Ples nije sasvim zabranjen ovde, ali je dozvoljen samo na određenim mestima, i regulisan je na takav način da žurke ne mogu da traju celu noć.4634821486_4248d8e87b_b

U skladu sa zakonom o kontroli i poboljšanju zabave kao biznisa (Fueiho na japanskom), svaka ustanova koja dozvoljava ples, mora imati za to i dozvolu. Ovo zauzvrat nameće niz uslova, od kojih su najznačajniji – veličina, glavna prostorija mora imati najmanje 66m2 površine, i radno vreme, u zavisnosti gde je lociran, klub mora da se zatvori ili do ponoći ili 1. ujutru.

Razmislite o tome na trenutak i pokušajte da uporedite sa bilo kojom žurkom na kojoj ste bili u skorije vreme. Kao veteran klupske scene, Dj Emma, je ranije ove godine izjavila za EyesCream časopis  ‘Svakog vikenda, Dj-evi krše zakon. Već godinama, decenijama oni uspevaju da umaknu zakonu, ali to sad počinje da se menja.  Možete pitati bilo koga iz Osake i svi će vam reći isto – klupska scena je mrtva. Od 2010. Godine policija je uzimala Flueiho zakon zdravo za gotovo  razbijanjem celonoćnih žurki i gašenjem klubova koji su dozvolili ples a nisu imali odgovarajuću dozvolu za to.

Ovaj trend se naizgled širio. Veliko ime u  tehno muzici, DJ Takkiu Ishino, je tek počeo svoj set u O/D (Fukuoka) ujutro 15. aprila ove godine, kada je klub pretresla policija i momentalno zatvorila žurku. „Ples nije zločin,’’ napisao je on Tvitter i ubrzo nakon toga ova izjava je retweet-ovana skoro 3.900 puta. Nekoliko meseci kasnije Takkiu je izjavio ‘Ovi problemi sa policijom se svuda dešavaju, zaista ne znam šta možemo raditi povodom toga. Ako budemo imali demonstracije, to zapravo ništa neće promeniti. Može samo privući pažnju policije, i stvari bi bile još gore.’capricorn-kl-clubbing

Objekti rutinski postavljaju ‘No Dancing’ znakove, a neki čak i šalju osoblje na podijum da zamole ljude da prestanu da se kreću uz muziku. Klubovi se reklamiraju sa nejasnim natpisima, a reč ‘ples’ je izričito zabranjena. U slučaju jedne svetski poznate žurke u mestu Shibuya, nećete ni naći termin ‘DJ’ bilo gde na njihovom sajtu. Život je težak kada živite u sivoj zoni.

Da bi razumeli današnju nevolju japanskog noćnog života, pomaže da pogledate kontekst u kom se razvio. Fueiho zakon koji reguliše klubove zapravo uključuje mnogo više objekata, od restorana do mahjongu salona. Takođe u posebnom odeljku, reguliše seks industriju: ljubavne hotele, prodavnice za odrasle, striptiz klubove i “ Soapland bordele.

Prvi policijski napada na japanske plesačice se dogodio 1925, kada su se plesne hale širile oko grada. Kada se prijatelj žalio načelniku da je njegov sin pobegao sa devojkom koju je upoznao na takvom mestu, provere ličnih karti su se vršile u svakoj sali i policajci u civili su počeli da patroliraju na ovakvim događajima. Iznenađujuća činjenica je da je razvijen novi sistem za žene koje su često posećivale ova mesta, takozvane ‘Taksi igračice’ koji bi dobijale karte od muških klijenata u zamenu za brzi Charleston. U posleratnom Japanu iznenadna navala američkih vojnika potpuno je sklonila plesne dvorane u zaborav. Okupacione trupe u potrazi za brzim seksom su otkrile da ga lako mogu naći pod okriljem muzike. Često su pregovarali o uslovima transakcije na podijumu za igru.  Ali zakon o prostituciji  u to vreme reguliše samo organizovane bordele, nije bilo ničega da spreči takve razuzdanosti – otuda i naglasak novog zakona o kontroli i, hm, ‘poboljšanje’.

Ukoliko se noćni klubovi su još uvek tretiraju sa 64-godišnjim zakonom sad, možda je lakše da razumeju nedavni udaru na nelicencirani ples. U stvari, fueiho je modifikovan više puta od kada je prvi put predstavljen. Najnovije velike promene bile su 1984. godine, delimično kao odgovor na zabrinutost oko japanskih mladih koji prave nerede u diskotekama.bg4

Preko 200.000 potpisa prikupljeno je za peticiju kojom se zahteva izmene zakona fueiho. Sa izgledima da će celonoćne žurke postati zabranjene, a policija uzima čvrst stav protiv svih prekršilaca, mnoga novia mesta na japanskom nastajanju klupske scene su odlučila da se klasifikuju kao objekati sa hranom i pićem umesto toga. Postojao je samo jedan problem: to znači da ljudi nisu mogli da igraju tamo.

U Japanu je sasvim normalno da zakoni nalašu mnoge stvari kojih se oni zapravo ne pridržavaju, i dugo vremena je to važilo i za Fueiho. Nakon početne eksplozije aktivnosti u sredinom 80-tih, policijsko čišćenje klubova postaje parcijalno, i fueiho zakoni se često koristi kao sredstvo kažnjavanja  klubova za druge prekršaje kao što su prekomerna buka i droga.  Ali sve se to promenilo u 2010. godini, počevši sa onim što je nekada bio Amerika – Mura Osaka,  jedan od najživljih prestonica noćnog života.

U januaru 2010. godine, 22 -godišnji student iz Kyoto Sangyo Univerziteta preminuo je od povreda zadobijenih u uličnoj tuči koja je nastala u jednom od klubova u  komšiluku. To je najnoviji u nizu incidenata u toj oblasti, uključujući i hapšenja narko dilera  i drugih smrti još 2008. godine. Pritužbe takođe dolaze od lokalnih stanovnika zbog buke noću. Policija Osake je uvelo sistematsko kažnjavanje, ciljanjem bilo kojih klubova koji su podsmevali Fueiho zakonu.

Triangle, Grand Cafe, Onzieme, Joule, Sound-Channel, Lunar Club su tokom narednih 18 meseci bili zatvoreni od strane policicje. Neka od ovih mesta nisu čak ni ponovo otvorena, a ona koja jesu kao što su Triangle  i Onzieme, sada moraju da zatvore svoja vrata u 1 posle ponoći.

Nemojte misliti da je Tokio bio pošteđen. Cavernous Roppongi klub Alife, zatvorio je svoja vrata ranije ove godine nakon što  je vlasnik Katsuhiro Kasai uhapšen zbog kršenja zakona fueiho. Nakon ponovljenih problema sa policijom, u blizini Salsa Clubs ‘Sudada’, zatvoren je i ponovo otvoren Latino restoran. Shinjuku Ni-chome, nekad razuzdan gej bar je morao da se dozove pameti kada je na vrata postavljeno ‘No Dancing’ obaveštenje, u suprotno će ih posetiti policija.

5LOCODICE001
Loco Dice @ Womb Tokyo

Zašto se zapravo sve ovo dešava?  Čuli smo razne odgovore u poslednjih četiri meseca, od verodostojnih do paranoičnih.  Odotte Wa Ikenai kuni je nedavno objavio Nihon (Japan, zemlja u kojoj ne smeš da igraš), kolekciju eseja i intervjua editovanih od strane  muzičkog pisca Ryo Isobe, tu se ponavljaju argumenti o želji vlasti da se otarasi  sivih područja u japanskom društvu.  Kureichi Matsuzawa, slobodni novinar koji je zaradio nadimak ‘Fuzoku pisac’ za njegovo izveštavanje o zabavi i seks industriji, povezuje rat za ples sa širom kampanjom o javnom moralu koja je počela u Kabukicho 2000. godine. Nakon napada na seks klubove, ljubav ne hotele i S & M barove, objašnjava on, klubovi su jednostavno  bili sledeći na redu.

Drugi tvrde da policija nije zainteresovana za ples uopšte: oni jednostavno koristite fueiho zakon kao pokriće za druge istrage. Kada sam postavio pitanje operateru kluba u Kansai sa preko dve decenije iskustva, koji su govorili anonimno zbog straha da će njegovo ime biti na crnoj listi, on nije imao nikakve sumnje o pravom razlogu: To je zgodno. To je vrlo zgodno. Govore da su zainteresovani za bande ili drogu; kada pratiš glasine, zaista je teško otkriti istinuo kroz istragu, ali ako uhapse ljude preko plesa mogu da izvrše temeljno ispitivanje – čak i pregledati njihove bankovne račune dok su u pritvoru.

Ovo je potvrđena iskustvom vlasnika kluba Noon, Masatoshi Kanemitsu. Kada je u njegov klub upala policija, 4. aprila ove godine, on je odveden u pritvor, zajedno sa sedmoro njegovog osoblja. Držali su ih 22 dana pre nego što je zvanično naplaćeno i pušteni su uz kauciju od 2 miliona dolara. Tokom ispitivanja bio je prinuđen da preda svoje bankovne podatke i ispitivali su ga o konkretnim transakcijama – nije bilo nagoveštaja da su se interesovali za ples.

‘Policija misli da su klubovi sumnjivi, da  imaju veze sa organizovanim kriminalom,’ rekao je Masatoshi za vreme intervjua u klubu, koji se sada koristi kao kafe i bar. ‘Ali u poslednje dve godine hapšenja, oni nisu pronašli nijedan klub u Osaki koji je imao veze sa bandom.’
Ovo se dogodilo i sa Stefan Saxanoff-om, vlasnikom kluba koji se suprotstavljao fueiho zakonu dugo pre trenutnog talasa policije: ‘Niko koliko ja znam – bilo ko u ovom poslu – nikada nije imao bilo kakvu krivičnu presuda . Nikad nisam ni imao prokleti saobraćaju presudu. „
Saxanoff i par partnera naleteo je n klub Pure, potpuno čisto tržište u Yokohami skoro sedam godina bez većih problema. „Bio sam u jako dobrim odnosima sa policijom“, kaže on. „Kad god je bilo bilo kakavih problema, oni bi došli i razgovarali sa mnom. Mi smo uvek radili clean-up nakon zatvaranja žurke, da bi bili sigurni da ljudi ne tumaraju okolo – da se obezbedimo sve … Verovatno smo bili jedni od prvih klubova u zemlji  koji su radili strogo proveru ličnih karti.“ Međutim, ništa od ovoga nije činilo veliku razliku kada je kraje 2005. godine policija zatvorila Nakon neuspelih pokušaja  da se bori za svoj slučaj na sudu, Saxanoff je bio frustriran od hirovima pravnog sistema. ‘Japanski zakoni su toliko iskrivljeni i nasumični  da ne postoji način da se predvidi, kao vlasnik preduzeća, kako će zakon da se primenjuje,’ kaže on. On krivi parče zakona koje se zove Gyoseikikan.
Politika zakona evaluacije uvedena je 2001. godine i koji zahteva državnih organa da daju redovne informacije o različitim propisima koji spadaju u njihovu nadležnost. U teoriji, trebalo je da olakša pratitnj da li  postojeći zakoni rade kako treba, ali u slučaju zakona fueiho kaže da je imala suprotan efekat: umesto da se otarasi zastarelog pravila, policija je umesto toga odlučila da dokaže svoju relevantnost za aktivno sprovođenje.
„To je veoma važan zakon“, kaže politika evaluacije; ‘i to isključivo znači ograničiti aktivnosti vlade. A ipak ne fumkcioniše uopšte – u stvari, to se koristi u suprotnom smeru.“
„Dakle, vi u osnovi uništeni zbog birokratije.“
Saxnoff-ovo iskistvo moće poslužiti kao upozorenje za klub Noon koje je sledeći na meti. To je hrabar potez, koji se nada da će primorati pravna pitanja na otvoreno. “ Neću ponovno da otvaram klub dok se ne promeni zakon“, kaže on, „Ako oni neće da menjaju, ne želim da živim više u ovoj zemlji.“

 Njegovi napori su ga učinili jednim od najistaknutijih ličnosti u ‘Let’s Dancing’ nacionalnoj kampanji za da prospisi o plesu budu uklonjeni iz Fueiho zakona u potpunosti. Pokret je počeo u februaru u gradu Kyoto, kada je Kazuo Nakamura, advokat koji radi na izborima za gradonačelnika, iskoristio svoju platformu da skrene pažnju na zakone. Od tada, organizacija je sprovođena preko online PR dok su se peticije sakupljale po klubovima i velikim festivalima su predstavljane poslanicima (do sada ima otprilike 80.000 imena).
Kanemitsu je bio prisutan na prvom javnom sastanku kampanje Let’s dance, održanom u junu, i ponovo kada su održali drugi sastanak u Tokiju u septembru. Razlika u atmosferi između dva događaja je upečatljiva: dok je okupljanje u Kyoto-u bilo napeto, svečanost je privukla mnoge vlasnike klubova koji su direktno pogođeni obračunu, dok je u Tokiju bio mnogo manji osećaj hitnosti postupka. To je pokazatelj šireg problema: s obzirom na sivu zonu koju oni nastanjuju, vlasnici kluba su nerado govorili o zakonima – pod uslovom, barem, da su oni još uvek u poslu.

Dok kampanja ‘Let’s Dance’ ima solidnu infrastrukturu u Kansai, njene aktivnosti u Tokiju tokom leta i nisu baš najbolje prošle.  Advokat Takahiro Saito kaže: ‘ Tokio klubovi nisu baš zabrinuti o ovom problemu.“ Dok je bio približava Fan Club u prestonici direktno da ih zamolim da učestvuju , kaže da su neki nerado to uradi , zbog straha da privuče pažnju vlasti. Dosta klubova je odustalo da podrži ovu akciju kako ne bi privukli pažnju.
Tokyo1139
 Saito je bio u pregovorima sa  članovima parlamenta, od kojih su tri – iz vladajuće Demokratske partije Japana i japanske Komunističke partije – bili prisutni na sastanku u Tokiju. On je takođe planirao da organizuje posetu predstavnika Berlin Club Komisije koaliciji klubova i organizatora događaja koji deluje kao grupa za lobiranje industrije, sa ciljem da se uspostavi slična organizaciju u Japanu. Na taj način se ne bi pomoglo samo klubovima  – to bi takođe moglo poboljšati svoj javni položaj.

 U trenucima sumnje, on priznaje da je sve moglo biti izgubljeno. Ne zato što bi ih policija pretekla, ni zato što bi klubovi bili blokirani apsurdnim propisima o radnom vremenu i igranju uz muziku. To je zato što su u Japanu klaberi ostarili, a mladi ne čine ništa povodom toga da ih zamene.
 ‘Čak i bez fueiho zakona, ja sam zabrinut da smo mozda na kraju klupske ere.’
Kanemitsu je možda imao odgovor na sve.  Dan pre nego što je trebao da se pojavi na sudu zbog preliminarnog saslušanja, vlasnik kluba Noon je predložio da japansku underground kulturu treba da pretvore u overground. To je ono što mu je dala ideju za sledeći projekat. ‘Razmišljam o tome da treba napraviti klub za studente i srednjoškolce,’ rekao je. ‘Finansijski smisao nije samo da ciljaju odrasle koji idu u klub posle 10 uveče, jer su tada završili sa poslom. Pogledajte karaoke: to je jeftina zabav u toku dana, tako da domaćice i deca idu tamo. Mislim da treba više da se proširi u tom pravcu.’
ENTER.Sake-2014-by-Igor-Ribnik-621
 Novi zakon koji stupa na snagu naredne godine ne menja mnogo. Po njemu, klubovi moraju da se opreme za boljim osvetljenjem kako bi mogli da se prijave za licencu pod nazivom ‘‘Tokutei Yukyo Inshokuten Eigyo ” koja će im omogućiti da rade 24 časa. Naravno, moraće dobiti dozvoju od lokalne komisije za javnu bezbednost.Klubovi koji ne ispune propise koji se tiču osvetljenja i dalje će se klasifikovati kao “ustanove za zabavu odraslih”, ali verovatno će u velikim gradovima moći da rade i jedan sat posle ponoći.