Marko Vuković: Prihvatanje je jedno od obeležja naše kulture

Marko Vuković proglašen je za najboljeg srpskog di-džeja na TECHNOLOGY dodeli nagrada u Belexpo Centru, nakon čega je usledila Tuborg Green Spot turneja gde je postao jedan od esencijalnih promotera elektronske muzike naše zemlje. Rezidenture u kultnim prestoničkim klubovima Mamolo, Energija i Andergraund ustoličile su ga među domaćim klaberima kao jednog od kreatora savremene scene, dok je njegov put ka globalnoj slavi popločan vanserijskim setovima na EXIT Dance Areni, Sea Dance festivalu, Beer Festu i Lovefestu, kao i prvom MTV Adria Movies Awardsu u Beogradu. Njegovi podvizi u svet produkcije ugledali su svetlo dana na izdavačkoj kući Rezonant i nastavili se na nemačkom VI Tva Records, da bi 2012. godine dobio priliku da uređuje muzički program London Fashion Weeka na premijeri izlaganja kolekcije Marka Mitanovskog. Da ne zaboravimo, deo je jednog od najtraženijih beogradskih sastava SIllyHeadz kroz koji u saradnji sa Bokijem (Bokee / Kinetic vibe) pleni podijumima širom Srbije.

Marko će nastupiti na STATE of RAVE, prvom događaju ove vrste u Beogradu i uvesti publiku u pravi scenski spektakl u subotu,18. marta u savamalskom Depou. The Clubber ekipa je sa njim popričala uoči ovog događaja.

Skoro ste proslavili dvadeseti rodjendan kolektiva Happy People. Čestitamo! Barem još toliko da traje. Šta je to što “srećne ljude” čini posebnima?

Energija! Dobijamo je od ljudi u velikim količinama i nesebično je vraćamo nazad. Organizacija postoji već 23 godine i nemamo nameru da stanemo. Happy People nije klasičan kolektiv. Kako to Lale voli da kaže: “Happy People nisu samo di-džejevi, to su svi ljudi koji dele istu filozofiju, svi koji se nalazimo na istoj talasnoj dužini”. Ne postoji nikakva članska karta, niti neki odbor ili sastanak na kome odlučujemo ko je deo ekipe – svi su dobrodošli. To su svi koji u sebi neguju pozitivnu energiju i oni koji su spremni da je nesebično dele. Svi smo mi na neki način Happy People.

Srpska scena je doživela veliku ekspanziju, ali kao da nešto fali. Šta je to što polako gubimo dok veliki događaji preuzimaju scenu? Šta je to što već par godina fali?

Klubovi. Oseća se veliki nedostatak pravih klubova. Trenutno imamo jedan ili dva prostora koji rade i koji imaju sve što jedan klub treba da ima, ali to je malo za jedan veliki grad koji želi da bude upisan na svetskoj mapi kao atraktivna destinacija po pitanju noćnog provoda. Nisu brojke toliko bitne da bi statistički mogli da kažemo da imamo mnogo klubova, kao neki veći evropski gradovi, već zato što današnjoj omladini nedostaje klupska kultura. Danas, nova generacija „rejvera“, omladina koja počinje da sluša elektronsku muziku, zna samo za velike žurke od par hiljada ljudi. Ne kazem da je to loše, ali novi naraštaji ne prolaze kroz ono što smo mi prošli i ne uče ono što smo mi naučili, a to je klupska kultura. Prvo bi trebalo da shvate i osete muziku u nekom intimnijem okruženju i atmosferi, da osete bliskost sa drugim ljudima koja je možda najbitnija, jer se tako gradi scena. U klubovima se uvek pušta malo drugačija muzika nego ona u velikim halama za hiljade ljudi. Takođe,  kontakt sa di-džejevima je prisniji, kao i sa ostatkom publike. Tu se uče i pravila ponašanja, kako prema drugim ljudima tako i prema osoblju i izvodjačima – sve što smo mi prošli i naučili davno u klubovima. Moramo pomoći omladini da ne srlja u problem samo zato što je nešto kul ili je neko na televiziji rekao šta treba raditi.

Kojih se kultnih beogradskih klubova rado sećaš?

Industrija je bila legedarna za sve one koji su imali sreću da u to vreme budu punoletni, kada smo svi zajedno prolazili kroz težak period. Pored toga, defintivno prvi Mamolo u Ruzveltovoj ulici. Za taj klub imam rezervisano specijalno mesto u srcu, jer sam tu dobio svoju prvu rezidenturu 2003. godine. Bilo je dobro čak i kada se preselio na Tašmajdan, a dobro pamtim i Zvezdu, Andergraund, Mondo, i naravno Energiju, koja mi je posle Mamola možda omiljeni klub gde sam radio kao rezident. Pocetkom 2000. bilo je oko četiri do pet klubova koji su odlično radili i uvek bili puni. Tada su velike žurke bile retkost, možda jednom u dva ili tri meseca, pa su svi izlazili u klubove i upoznavali se. Tako smo i nakupili naše „ekipe“ koje se i dalje druže, a to je sve zbog klubova i intimnije atmosfere koju veliki rejvovi ne mogu da pruže.

Proglašen si za najboljeg srpskog di-džeja 2007. na Techology Dance Eventu. Kako je izgledala tvoja vožnja na talasima izvrsnih setova?

To je bila super godina za mene, tj period od 2005. do 2009. Mnogo toga mi se tada izdešavalo: nagrada, nastup na Dance Areni i posao menadžera jednog kluba. Mislim da su to bile zlatne godine beogradskog klabinga. Naravno, mislim na zlatne 2000., dok devedesete ne računam kada je Industrija bila aktuelna. Tih godina sam najviše putovao. Čak je i najmanji grad imao publiku i žurke su uvek bile pune gde god da sam puštao, bez obzira bio to grad od milion stanovnika ili neko manje mesto od par hiljada ljudi.

Foto: Vasiljevic Bojan

Šta je najbitnije za jednu žurku? Na šta bi di-džejevi trebali da obrate pažnju, a na šta klubovi?

Najbitnije je da di-džej obraća pažnju na publiku, da oseti njihovu energiju, da ih “zamađija” i vozi celu noć. Ipak je publika tu zbog žurke i nas, dok smo svi mi di-džejevi došli sa podijuma za ples. Niko se nije rodio za pultom, pa je zbog toga bitno da imamo poštovanja prema publici i da damo sve od sebe kada smo u miksu. Naravno da se ne treba dodvarati do kraja publici i puštati nešto što inače nikada ne bi kako bi se po svaku cenu dopao publici, ali treba obratiti pažnju na to šta bi publka volela da čuje, a da se to poklapa sa vašim izborom traka. Bitno je da poznajete svoju publiku koja će to sigurno uzvratiti višestruko.

Klubovi bi trebali da obrate pažnju na dve stvari: zvuk i ventilacija. To je ono što će ljude uvek vraćati nazad. Većinu ne zanima boja stolica, niti led diode na šanku, pa ni udobnost separea. Meni je najbitniji zvuk kako bih čuo pesmu u njenom najboljem kvalitetu, da ne izadjem iz kluba nadimljen kao pršuta ili znojav kao da sam kopao kanal. Dajte dobar zvuk i dobru ventilaciju, pa ako treba sedeću na podu. Kvalitet pre kvantiteta!

Najveća čast koju jedan di-džej sa naših prostora može da doživi je set na EXIT Dance Areni, čiju si magiju za pultom doživeo čak dva puta. Kakav je osećaj raditi pred naelektrisanom publikom od preko 20000 ljudi?

Neponovljivo! Nastup 2008. ostaće mi zauvek u sećanju, jer se prvi put uvek pamti! Tada nisam radio u glavnom terminu, pa Arena nije bila krcata kao po običaju, ali će mi zato drugi nastup 2014. u okviru proslave 20 godina postojanja Happy People organizacije ostati u dubokom sećanju, jer je tada Arena bila prepuna! Tada sam doživeo onaj nezaboravan osećaj – gromoglasni aplauz cele Arene je nešto što se ne zaboravlja.

Nastupićeš kao jedan od glavnih di-džejeva na prvom STATE of RAVE u subotu, 18. marta u beogradskom Depou. Kako spremaš jedan set zagrevanja?

Uvek prvo istražim di-džeja za koga zagrevam, ukoliko nisam upoznat sa njegovim radom. Uvek se trudim da moja muzika bude lagani uvod u njegovu. Puštam i skidam muziku koja mi se svidja, tako da ne kompromitujem svoj izbor kako bih samo pružio dobar uvod. Zato je mnogo bitno da se ceo line up poklopi i sastavi da odgovara svima.

Koliko često istražuješ muziku danas?

Muziku slušam već duže vreme i ne pravim razliku u istraživanju – volim je u svim njenim oblicima i muzički nisam ograničen na samo jedan pravac. Zaista volim da čujem šta se dešava u svim sferama muzike. Mislim da je to jako bitno za svakoga ko želi da se bavi ovim poslom. Jednostavno je neophodno poznavati korene različite muzike kako bi mogao brzo da prepoznaš semplove koji su korišćeni i skapiraš promene koje se dešavaju i zbog čega. Svaki dan istražujem muziku nakon posla i prija mi, jer me opušta kada čujem nešto novo, a dobro!

Nekako nam se čini da su se ljudi na žurkama udaljili jedni od drugih i povukli u sebe. Za neke situacije je odgovorna neumerena upotreba i zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Da li smatraš da bi u Srbiji trebala da postoji organizacija koja se bavi smanjenjem štete u klabingu kroz skretanje pažnje na zdravlje posetilaca?

Naravno. Pogotovo za nove naraštaje koji tek ulaze u ovu priču. Sada je sve mnogo pristupačnije nego nekada i veoma lako se dođe do svega. Budući da su mlađe generacije neiskusne postoji velika verovatnoća da neće znati na pravi način to da koriste, jer je preterivanje sada moderno. Treba imati meru u svemu.

Uporedi energiju ljudi nekada i sada. Šta je to što razlikuje današnje rejvere od nekadašnjih klabera?

Klupska kultura. Današnjoj omladini fale klubovi u kojima bi mogli da iskuse muziku na pravi način. Upoznavanje ljudi, komunikacija sa di-džejem, obrazrivost tokom prolaska kroz masu, čekanje u redu – jednostavno poštovanje ljudi oko sebe. Sve se ovo uči u klubu, jer prihvatanje ljudi je jedno od obeležja klupske i rejverske kulture.

Send this to a friend