Nakon rasprodatog nastupa Nicolas Jaara, nova Apgrade žurka zakazana za 5. decembra u beogradskoj hali „Depo“ pod oznakom Apside, imala je za nameru da publici donese programski spoj drugačiji od ustaljenog. Jedan od najuglednijih predstavnika detroitske scene Mike Huckabyi švedska zvezda u usponu Sebastian Mullaert, poznat i kao član kultnog tandema Minilogue, nastupili su zajedno u spoju dve različite generacije elektronske muzike koju vezuje jednako beskompromisan umetnički pristup. Nakon sjajnih gostovanja u beogradskim klubovima Wash i 20/44, Huckaby je po prvi put nastupio u Depou gde je na velikoj sceni potvrdio kultni status kod ovdašnje publike, dok je Mullaert svojim nastupom uživo dokazao zašto je njegova nova, samostalna karijera jedna od najblistavijih u protekloj godini. Domaću podršku pružili su naš međunarodno priznati producent Dejan Milićević, te vedete beogradske scene Gordan Paunović i Vlada Janjić

Sebastian je obrazovan muzičar na klaviru, violini i orguljama. Na početku eksperimentisanja u elektronskoj muzici, upoznaje Markusa Henrikssona sa kojim 1996. osniva sastav koji će skoro dvadeset godina kasnije biti stalno prisutan na svetskim listama najboljih nastupa uživo –Minilogue. Poznat je i kao deo projekata Son Kite, Trimatic, IMPS, kao i po solo projektu Ooze. Ono što definiše njegovu muziku su spontanost i konstantna promena u energiji. Izdaje redovno za etikete kao što su Minus, Ovum, Mule i Traum, a poslednji album u tandemu Minilogue objavio je za Cocoon. Nakon nedavne evolucije zvuka u žanrovski unikatnom pravcu, Mullaert je uspeo da prodrma svetsku elektronsku scenu, dobrim delom zaglavljenu u kreativnoj krizi, gde se u poslednjih nekoliko godina zvuk isuviše uniformisao.  Sa pionirom švedske elektronske scene smo popričali o njegovom ezoteričnom pristupu muzici, prirodi i magičnim trenucima.

Tvoju muziku porede sa hipnozom i dobrim ritmom. Kakva ti muzika najviše prija?

Najviše volim jednostavnu muziku. Kod kuće slušam instrumentalnu muziku, uglavno violinu ili klavir. Jako jednostavna dela svirana jednim instrumentom. Isto važi i za elektronsku muziku- volim je što prostiju. Volim da je slušam. Volim da igram uz nju. Volim atmosferu koja polako evoluira tokom vremena i gde ništa ne mora da se desi. Jednostavno uživam u tome. Kao kad pronađete jednu tačku u kojoj uživate, ali muzika je mnogo više. Bili smo oduševljeni kada je minimal stigao na scenu, ali treba pripaziti da taj zvuk ne dosadi posle odredjenog vremena. Nekad je minimal previše “minimalan”. 

Koliko ti muzičko obrazovanje pomaže u stvaranju?

Znanje mi pomaže da uživam dok istražujem muziku. Ne plašim se pogrešnog slaganja deonica kad svesno pratim tok muzike. Tako su nastale moje najbolje stvari – nisam mislio, već osećao! Fino je kada znate da uklapate muziku- muzika vas sama ponese i ne gubite vreme. To znanje sada dolazi do izražaja kada sa svojom ćerkom sviram na klaviru i violini. Često se jako dobro zabavljamo.

Čuo sam da je tvoj studio prilično jedinstven.

Živim u selu po imenu Rostang u čijoj se blizini nalazi nacionalni park. Moj studio se nalazi u tom parku gde provodim dosta vremena. Prikupljam dosta energije za svoj rad u obližnjoj šumi. Mirno je i opuštajuće tokom šetnje, a u studiju ima dosta analogne opreme koju kombinujem sa digitalnom. Uživam u svom radu.

“Blooma” je veoma interesantno izdanje. Kako je nastalo?

Tokom višegodišnjeg rada se nakupilo dosta skica i omiljenih ideja koje smo odlučili da spojimo u jedno izdanje i objavimo.  U devet različitih navrata smo smiksali album, na kome su neke pesme bile pripremeljen unapred do najsitnijih detalja, dok su druge bile izvedene i snimane uživo. 

Pitao sam Metju Džonsona za vaš zajednički nastup uživo. Rekao mi je da je uživao, ali mu je trebalo više vremena. 

Nastup uživo zahteva više vremena. Potrebno mi je oko pola sata da se adaptiram, uđem u raspoloženje i osetim publiku. Treba se povezati sa prisutnima i uvesti ih u priču. Većina ljudi ne shvata ovu činjenicu i jako je teško uraditi dobar nastup za sat i po vremena, nekad čak i za sat. Mnogo sam opušteniji kada znam da ću nastupati četiri ili više sati, jer shvatam da ću imati više prostora da se dobro zagrejem, te da ću moći da sprovedem publiku kroz šarenoliku muziku. Zato više uživam u dužim setovima. 

DSC_0553

Tvoja muzika je jako lepo prihvaćena u Srbiji i prilično se dugo čekalo na tvoj nastup. Pojasni nam svoj ezoterični pristup muzici. Šta smatraš muzikom?

Muzika je prisustvo u trenutku. Kako bih se spojio sa datim trenutkom ponekad se posvetim meditaciji, šetam šumom ili se jednostavno izgubim i plešem. Postoji mnogo načina da se spojite. Jedinstvo sa momentom je neophodno da bi svest iskusila kreativnost i stanje u kojem se um nalazi. I tad se desi, samo od sebe. Na neki način to je akcija bez inicijalne kapisle, bez “guranja”. Kada zvuk dolazi iz mesta gde sam potpuno prisutan, kada postanem kanal kroz koji prolazi energija i odakle se oslobadja kreativnost i stvaralaštvo, to je za mene prava muzika. Bila ona mračna ili svetla, intezivna ili opuštajuća, za ples ili odmor, prava muzika se oseti! 

Zamislite da idete šumom, naletite na cvet i ostanete oduševljeni: “Šta je ovo?” Naletite na nešto prelepo, divno ili čudno, ali jedinstveno i iskreno. Tada muzika postaje mnogo više od samog zvuka. Doživljaj postaje mnogo više od samog posmatranja i osećanja.

Ako sam dobro razumeo, taj cvet je trenutak u muzici za kojim ljudi tragaju. Trenutak do kog su se nanizali momenti gradjeći priču do odredjene katarze? Kao Rikardo?

Da, baš tako. Taj cvet je jako bitan, ali ljudi danas ne shvataju da je to samo jedan od mnogobrojnih trenutaka. I svi su opsednuti tim jednim euforičnim momentom. Sve ima svoje mesto, baš kao što svaki deo pesme ima svoj cilj (uvod, razrada, pauza, vrhunac i zaključak). Ako poznaješ samo jedno stanje uma, tj. jedan deo pesme i produžavaš ga do beskonačnosti, kompozicija izgubi gubi smisao. Ona postane jedan veliki dosadan momenat posle odredjenog vremena. To ti je kao da odeš u cvećaru.

Kad udješ u cvećaru, vidiš divnih komada različitog cveća, sa cenom na svakome. “Zar nisu prelepi”, pitaće te. “Da, jesu”, odgovorićeš. “Baš smo se poturdili da ih sve skupimo”, na to će se nadovezati. “Jeste, baš su lepi.” Međutim, u tebi neće biti tog prirodnog osećaja. Mislim, ima ga, ali nije isti kao u šumi. 

Tokom šetnje kroz šumu slučajno naletiš na detalj koji ti zapadne za oko. Zamisli, ceo dan šetaš, oko tebe mahovina, smenjuju se braon i zelena boja, mračno je i pomalo utvarno. Odjedno naletiš na prelepi cvet koji je u tom trenutku obasjalo sunce. Taj osećaj ne možeš da zalediš, upakuješ ili ponoviš, a još i kratko traje. Šetao si dugo i odjednom si ga našao. Šta možeš da uradiš? Priđeš mu, omirišeš ga i uživaš u njemu dok taj trenutak traje. Opustiš se malo, prepustiš se i nastaviš dalje. To je momenat koji ćeš imati zauvek. Šuma nije savršena, ali kad se desi taj poseban čas, magičan je.

U šumi, trenutak pronađe tebe. Ti si taj cvet. Međutim, taj tren postaje opsesija kada konstantno tragaš za istim osećajem. Život nije jedan konstantan epski momenat. Neki su lepi, neki ružni. Svaka pesma ima svoju funkciju. Ne treba forsirati samo jedno.

Šta poručuješ našim čitaocima koji su krenuli u pohod na neotkrivena prostranstva elektronske muzike putem produkcije i di-džejinga?

Radite ono što vas uzbuđuje, ono zbog čega vam se pleše. Ukoliko osetite da niste sasvim svoji poigrajte se sa nečim drugim, ali ako vam se ništa od toga ne svidja- prekinite da to radite. Nikada nemojte zaključavati i ograničavati sebe.

DSC_0412

Fotografije Stefan Danilović

Send this to a friend