Solomun, H.O.S.H, Kollektiv Turmstrasse, Stimming, Adriatique i ostatak Diynamic familije, u jednom od najpoznatijih svetskih klubova, u gradu sa najkvalitetnijom underground scenom.

Izdavačke kuće danas kao da nastaju i nestaju svetlosnom brzinom, a umetnici postaju kojekakvi likovi sa osnovnim muzičkim obrazovanjem. Međutim, kada pogledate ekipu koja se 2006. okupila oko Solomunove DIYNAMIC etikete i počela da kreira svoj fazon u EGO klubu u Hamburgu, videćete da je ostalo po nešto od romantičarske zaljubljenosti u onu vrstu iskrenih, ali nemih osećanja koja samo zvuk doslovno može da prenese.

Druga aprilska subota se približavala kada je na Facebook event-u bilo petnaest hiljada zainteresovanih za proslavu desetog rođendana DIYNAMIC izdavačke kuće. Više od mesec dana ranije, svesna da se suočava sa beskompromisnom masom, etiketa je organizovala čak dve istovremene žurke, obe smeštene u raznovrsnijem i šarenijem istočnom delu Berlina – jedna u Ritter Butzke-u, klubu sa posebnim vajbom i masom orijentisanom na piskavi i istripovaniji zvuk, i druga u čuvenom Watergate-u, sa žešćom masom na gornjem spratu i opuštenijom ekipom na donjem. Svoju strast muzička porodica okupljena oko Solomuna pokazala je i time što je organizovala žurku na kojoj 25 sati nije prestajala muzika, a gde su poslednjih nekoliko sati svi puštali zajedno.

Te subote žurka je počela u 23h, a, već oko pola 1, red ispred Watergate-a prelazilo je na drugu stranu mosta. Red za jakne bez kojih se nije moglo u hladnoj prestonici, bio je nepodnošljivo dosadan. Masa je bila dobro zagrejana i spremna da rejvuje do ranih jutarnjih (ili kasnih popodnevnih) sati. Za pultom su se, po planiranom rasporedu, nizali likovi iz familije. Na donjem spratu legendarnog kluba umetnici nešto mekšeg i melodičnijeg zvuka kao Thyladomid, Lehar i Johannes Brecht razigravali su publiku, dok su se s druge strane reke polako gasili zagasiti odrazi gradskih svetala. Na gornjem spratu od samog početka H.O.S.H. je vrteo techno ne ostavljajući prostora duu kom je predavao kormilo da ublaže njegovu nemilosrdnost što je na fantastičan način prijalo publici u zamračenom delu kluba.

Oko 2 na donjem spratu Stimming počinje svoj live nastup. Snimajući svoj četvrti album Alpe Lusia, čiji je izlazak zakazan za 29. april, on se povukao u Francusku, a zatim obišao Norvešku eksperimentišući sa analognom opremom koja će mu omogućiti da svoj zvuk i trake pušta uživo bez pomoći mixeta. Publika je bila zabezeknuta magijom njegovih prstiju, a nastup mu je trajao koliko uzdah. Pri kraju njegovog seta, na gornjem spratu, Adriatique preuzima kormilo od live dua Kollektiv Turmstrasse i počinje da zakuvava stvari. Na stepenicama se stvara gužva, a ispred toaleta komešanje, sve dok stvari nisu opet postale beskompromisno tvrde – dvojica Adrian-a raspamećuju prisutne naredna dva i po sata spremajući dancefloor za velikog Solomuna, koji je prošetao publiku kroz malu istoriju etikete puštajući trake producirane u saradnji sa likovima iz familije ali i sa drugim velikim zvezdama underground scene.

Saznanje da je već pola 8 ujutru delovalo je nemoguće. Sve kao da se odigralo u nekom filmu, previše brzo i nezamislivo dobro. U tom trenutku na donjem spratu piči mračan deep i bleji se na otvorenom delu kluba odmah iznad reke. Ljudi se polako pokreću u pravcu svojih stanova i hotela. Odluka da se popnemo gore i čekiramo dokle je stigao Mladen bila je verovatno najbolja odluka večeri, jer čim su muzike sa različitih spratova prestale da se mešaju na stepenicama, prepoznali smo zapaljivi groove iz njegovog tajnog oružja ’Something We All Adore’. Svetlo je potpuno ugašeno i neonske šipke na ivicama stubova blješte u različitim pastelnim bojama, u masi ne može da se stoji mirno već se morate prepustiti njenom njihanju uz blagi ritam trake. Svetla se polako stišavaju i groove postaje neosetniji, dok se dobro poznati vokali odbijaju o zidove i mešaju sa bledičastim nijansama crvenih neonskih lampi.

Iz Watergate-a kao da nisu izlazili živi ljudi, ali se ispred više nisu mogle naći polomljene flaše od prethodne noći kao ni bilo kakvi tragovi ludila koje se odigravalo odmah na početku mosta. Neki rejver uspeo je da prebaci preko čelične konstrukcije mosta svoje upropaštene gilje za đuskanje. To je bilo jedino mesto gde se mogla nazreti ludnica.

Obaveze i zakazan let učinili su da nismo mogli da sačekamo da cela Diynamic ekipa izađe za pult, a previše alkohola i dobrog raspoloženja da na Ritter Butzke nismo skoro ni pomislili.

Kao što ste mogli i da pretpostavite, ova ekipa se nije držala jednog stila već je neumorno eksperimentisala sa različitim tonovima, notama, melodijama i bojama, što je učinilo čitav događaj nezaboravnijim.

Fotografisanje nije bilo dozvoljeno.