Pavle Jakšić – Spotlight

Zadovoljstvo nam je da najavimo da će u narednom periodu ekskluzivne intervjue sa etabliranim svetskim izvođačima, kao i onima koji su na putu da to postanu, kroz rubriku SPOTLIGHT voditi naš novi saradnik Pavle Jakšić. Atipični intervjui, čiji fokus neće biti isključivo muzika, već i ko iza nje stoji, biće pravo osveženje za poklonike elektronske muzike. Ko će nas kao ličnost pored svog opusa dodatno zaintrigirati ili razočarati saznaćemo već u bližoj budućnosti! Po profesiji diplomata, a po emociji muzički zaljubljenik, Pavle je novinar nedeljnika NIN i didžej. Brojni lični kontakti sa ljudima iz sveta muzike, iskustvo sa većine svetskih festivala i mnogobrojnih koncerata, dodatno daju na težini njegovom muzičkom sudu. O tome šta je za njega muzika, i još ponečemu, pročitajte u nastavku.

Kako ti kao novinar, i neko ko muziku doživljava kroz više različitih dimenzija percipiraš muziku?

Muzika je sastavni deo mog života, ona ujedno može da bude i nečiji izraz, senzibilitet, emocija…. Ljudi često podcenjuju značaj ličnih afiniteta, poput muzike koju slušamo, knjiga koje čitamo, načina na koji se oblačimo, stila uopše. Ko ume da čita između redova, navedeno mu svakako neće otkriti sve, ali hoće puno toga. Kao što je Oskar Vajld rekao da parafraziram, samo plitki ljudi ne sude na osnovu spoljašnosti. Tajna sveta jeste ono vidljivo, a ne nevidljivo.

Koja su tvoja prva iskustva sa muzikom, kada je ta ljubav krenula i kako se razvijala?

Od kada datira moja memorija. Inače sećanja i vreme povezujem sa muzikom. Slušanje Trejsi Čepmen i Lionarda Koena u kolima, sa majkom i drugom Ivanom kada smo imali 10-ak godina, mi je i dan danas jedno od najupečatljivijih muzičkih uspomena. Pošto nismo odrastali u Vindzoru, imali smo kao klinci i faze slušanja narodnjaka(osmeh), ali i to iskustvo nam je bilo neophodno da bismo još više cenili ono što nas je (muzički) u životu tek čekalo. Vremenom sam krenuo da upijam svu muziku koja je u meni budila različite vrsta emocija, nisam sebe nikada ograničavao. Muzika u krajnjem slučaju evoluira. Neki žanrovi su vanvremenski, poput džeza ili bluza, neki su se izgubili u vremenu, dostigli svoj zenit, neki se iznova rađaju. R’n’B je bio sjajan početkom 2000. godine recimo. Posle određenog zatišja ponovo imamo sjajne rok bendove, kao i neke nove muzičke žanrove, koji su čista eklektika. Muzika živi svoj zivot odvojeno od nas, ali i zajedno sa nama.

img_3035

Mind Against, Pariz oktobar 2016

Prilično si verziran za elektronsku muziku, tom muzikom se i baviš kao didžej, kako, zašto, i sa kojim motivom?

I ta ljubav se desila spontano, mislim da je privilegija svakog od nas da voli nekoliko puta u životu. Po meni postoje dva tipa didžejeva, oni koji su počeli da slušaju muziku da bi to postali, i oni koji su to postali sasvim slučajno slušajući muziku. Sebe svrstavam u drugu grupu. Čak je i sam naziv postao pomalo degutantan, devojke su sve glumice i manekenke, a momci fotografi i didžejevi, neka budem samo muzički zaljubljenik. Motiv je osećaj sreće i bliskosti sa ljudima sa kojma uživam puštajući muziku. U krajnjoj liniji to je hobi, jedan deo moje životne kutije i interesovanja. Sama elektronska muzika je širok pojam i daje vam mogućnost da budete kreativni. Možete set da započnete sa monologom Tom Waitsa, ili da ga završite sa nekom prelepom klavirskom melodijom, novih virtuoza koji obećavaju, poput Olge Wojciechowske ili Ben Lukas Boysena. I ona dakle, može da bude ono što vi želite da bude, meni je to dovoljan izazov.

Kako ti se čini naša elektronska scena, njen milje?

Bitno je da se muzika izmesti na prvo mesto, što i jeste suština noćnog života. Postoje vrsni poznavaoci muzike, ali oni su najčešće izgurani na margine od strane onih kojima je muzička industrija uopšteno, više izvor finansiranja nego strast i ljubav. Što više didžejeva bude u prilici da pokaže ono što zna, izbor ce biti kvalitetniji. Tada će i klubovi moći da diktiraju muziku posetiocima, koji će praviti sopstveni izbor, a to neće činiti bogati klijenti koji popiju najviše Grej Gusa u klubu, što je većinom slučaj danas. U Beogradu promoteri dovode strane izvođače, imamo Exit i još neke festivale, The Clubber u krajnjoj liniji, nismo odustali svakako, postoje ljudi koji imaju entuzijazam i volju. Što se miljea tiče, teško pitanje…Muzika ne treba da stvara klasne razlike, već da zbližava ljude sa istim interesovanjima. A ovde je čini mi se alternativa socijalno određena. Alternativa ne treba da bude musava i tmurna, već kosmopolitska i spajajuća, kao sto mejnstrim sa druge strane, koji se ponekad cakli, nije nužno površan i kič.

Postoji teza da sada svi slušaju elektronsku muziku. Stara garda poklonika pomalo je sebična u želji da muzika koju vole ostane samo njihova zar ne?

Tu zaista nisam rigidan, svi mi učimo, niko nema tapiju ni na šta. Ako je neka devojka slušala Bubu Miranović, a sada sluša Tale Of Us, meni je to bez ikakavog sarkazma sjajno, svi se mi emancipujemo i učimo. Problem je ako to neko ne radi zbog sebe, ali to je opet samo lični problem, time nikoga ne ugrožava, samo sebe laže. Ako je neko čitao jeftinu, novokomponovanu literaturu voditeljki, a sada čita Ljosu ili Saramaga, ne razumem poentu osuđivanja zaista.

2-matteo-milleritale-of-us-dixon

Matteo Milleri (Tale Of Us), Dixon

Tvoja najlepša koncertna iskustva, ne ograničamo te samo na elektronsku muziku?

Svakako koncert Kings of Leon u Madridu 2010. godine. Osećaj potpune ispunjenosti samo kroz muziku i pivo u ruci. Manu Chao u Hali sportova je bio fenomenalan koncert, mogli ste emocije sa kože da skidate. Charles Aznavour, BB King, Pink Martini, mnogo toga vezujem i za ljude sa kojima sam na dešavanja odlazio. Kada je elektronska muzika u pitanju, svi nastupi dua Mind Against,  nastup Bob Mosesa u Milanu u okviru nedelje dizajna. Sećam se da je pod bio parketni, i da je ambijent mesta mene asocirao na neki američki  western saloon. Mnogobrojni zaljubljeni parovi savršeno su se nadovezali na kanadski dvojac.

Šta možemo da očekujemo od tebe u intervjuima i tekstovima?

Iskrenost, direktnost. Trudiću se da pravo na subjektivnost koristim na najbolji mogući način. Ne mora nužno tema da bude muzika, ona se i ovako prvenstveno sluša. Od onih sagovornika koji imaju harizmu, želeo bih da dobijem i neku preporuku, npr. koji berlinski ili pariski kutak bi nam možda preporučili, izložbu, predstavu, njihov stav prema društvu, kulturi, emociji. Lični pečat je finalna stavka u našoj selekciji kojeg autora zaista želimo da slušamo i volimo.

Zamolili bismo te za tri preporuke iz sfere elektronske muzike, i tri po tvom ličnom izboru.

Colette u Parizu je hram chill i lounge muzike, i često se te pesme kasnije  i remiksuju. Izdvajam nešto skorašnje odatle. Paradis – Recto Verso  i Cantoma – Sea Of Blue. Od melodičnog tehna neka bude…Ichinen – A Morning Without Glory. Drugi deo mi je lakši, pesma Walls sa istoimenog albuma Kings Of Leon, Paper Kites – Revelator Eyes i Ben Lukas Boysen – Nocturne 3.

Kada možemo da te čujemo uzivo?

Spremam projekat beogradskih žurki pod nazivom Obskura, koji ce početi 5. novembra u klubu Radionica u Beogradu. Potpuni akcenat na muzici i ljudima. Da se ljudi ponovo raduju izlascima, da ne viđaju nužno jedna te ista lica, već neka nova. Vaspitanje, pristojnost, pozitivna energija su neki minimalni zajednički imenilac koji nam je neophodan da bismo mogli da uživamo. Dobrodošli ste! Do prvih tekstova i intervjua…..

Fotografije i video snimci: Pavle Jakšić