Retki su ljudi koji mi privuku pažnju tako da želim sa njima da dublje porazgovaram, pogotovu o muzici. Na moje izričito zadovoljstvo, uspeo sam za sagovornika da dobijem osobu kojoj je muzika na prvom mestu i koja ima status kultnog DJ-a, zbog svog beskompromisnog stava i neprikosnovenog kvaliteta. Čovek koji je oduvek imao najbolje ploče, bio sa bukinzima stranaca nekoliko godina unapred u odnosu na ostale i koji ima toliko čistu sliku o elektronskoj sceni Srbije da ga ni jedan argument ne može osporiti… Predstavljam vam Dušana Kačarevića.

 

Svako sa kim sam pričao o tebi složio se oko jedne stavke – uvek si važio za nekoga ko je imao najbolje ploče.

Hajde da se vratimo skroz pozadi, 1994-95, kada sam počeo sa pločama. Godinama sam ih skupljao. Od tog perioda do sad mnogo toga se promenilo, počevši od samog pristupa muzici. Sama kupovina ploča me je navela da budem zavistan od toga. Ove godine je 25 godina od mog početka skupljanja ploča i naravno da se sa razlogom ispostavi da imaš dobru kolekciju i možeš da puštaš koji god žanr poželiš. U to vreme doći do ploče kao do medija je bio pojam. A tek doći do vinila za kojim baš tragaš. Danas je to klincima teško objasniti.

Sećam se u trećoj godini srednje uhvatio sam ploču i rekao sam da ću biti DJ. Celo odeljenje se smejalo i, na kraju četvrte godine, svi su dolazili na moje žurke, išli po klubovima, a dan danas kad me vide priđu da me zagrle i zahvale se što su faktički bili deo istorije elektronske muzike u Srbiji. Ljudi su danima i nedeljama gledali šta će da obuku za žurku. U ponedeljak se bira garderoba za petak, tipa kaciga sa rudarskim svetlom. Svi su bili obučeni otkačeno i svi smo bili jedna džinovska elektronska familija. Devedeset šeste, devedeset sedme smo, nakon ulaska u klub, gubili po 20 i više minuta dok se pozdravimo sa svima.

 

Koliko vidim danas, ljudi su izgubili pojam te zajednice i šta znači biti deo scene i podržavati je. Danas su ljudi previše raštrkani.

Totalno si u pravu. Štaviše, ljudi su se podelli u klanove. Muzički žanr je doneo neke dobre stvari jer tad je sva muzika tog tipa potpadala pod elektroniku. A sada techno ekipa se ne gotivi sa house ekipom i slično. Pre smo bili jedno, sad se sve to izdelilo.

Ljudi su tada mnogo više cenili muziku, u svakom smislu. Trudili su se da idu do SKC-a da kupe kasetu, disk, gledaju satima izvođače i nazive, jer tad nije bilo toliko para da se kupi 20 kaseta. Neki moji drugari su potrošili čitava bogatstva na snimanje kaseta. Pa kasnije diskovi. Danas je sve manje-više dostupno i ispred tebe je na klik. Ljudi su totalno lenji, skupljaju samo sa površine. Ne zalaze u samu muziku, već slušaju samo dva tri žanra i to samo slušaju šta im se plasira na tacni. Promoteri promovišu pogrešne DJ-eve i tako nam sve ide u pogrešnom smeru. Nekada je u Beogradu bilo par klubova, daj Bože da ih je bilo tri. Danas imate oko 70 klubova koji se bave elektronskom muzikom. Maltene svaki kafić i poslastičarnica imaju svoj sistem, opremu i DJ-a. I kvalitetne muzike je jako malo. Danas imamo toliko klubova i toliko dobrih DJ-eva tehničara, ali usled nedostatka slušanja, obrazovanja i istraživanja gubi se na kvalitetu.

 

Verovatno zbog nedostatka volje. Underground kulture više ni nema jer se ta dubina izgubila i ljudi su skloni ograničavanju sebe kako bi se lakše definisali. Da li smatraš da je upravo zbog toga danas naša scena takva kakva jeste?

Elektronika je isplivala na površinu, postala je blago popularna muzika, na ivici sa mejnstrimom. Stav ljudi je to je kul i to treba da radimo, a način na koji se prezentuje je manje bitan. Mi nemamo neki važan medij koji prati ovo što radimo, nemamo ni jednu radio ni TV emisiju u kojoj možemo da promovišemo nešto. Kada imamo gostovanja, nema novinara koji će se potruditi da istraže o nekom stancu koji gostuje za vikend. Zašto moram ja da dostavljam nekome tekst i da sve to izgleda kao da je plaćeno? Novinari bi trebalo malo više da se cimaju oko scene ako već to vole da rade. Trebalo bi da istraže za sebe i da predstave ljudima nešto interesantno što se dešava. Mnogo je bolje tako jer se kroz taj pristup širi kultura na jedan jako zdrav način. I na taj način se potpomaže scena.

 

Smatram da je underground jedna veštačka tvorevina koja danas izrasta u pridev koji opisuje neku sivu zonu između realnog smisla reči i mainstreem-a. Kakav si ti to underground kad zarađuješ pet cifara i imaš tim ljudi? Zar to nije posao, a ne ljubav? Naravno da je ljubav tu možda i prisutna, ali ne unajmljuješ ti ljude da ti skidaju slike sa neta koje te kompromituju jer mnogo voliš muziku, nego održavaš imidž o sebi.

Tu imaš veliku distinkciju zato što su neki ljudi prevazišli okvire entuzijazma. Nešto sam radio jer sam voleo i nisu mi bile bitne cifre, dok nisam shvatio koliko para mogu da uzmem. Tada se ulazi u ozbijnu muzičku industriju i tada koraci bivaju sve veći i veći. I dalje vole muziku, ali su više u tom biznisu. Imaš i dalje ljudi koji konceptualno puštaju tu underground muziku i rade za 50.000 evra. Samo da bi jednog dana bili nezavisni.

 

Da li si i dalje tada underground ili se samo boriš za nezavisnost od sponzora?

Dobro si to malopre rekao, siva zona. Skriveni od očiju javnosti je bilo, više nije, nažalost, tako. Imaš Underground Resistance u Americi. Oni su funkcionisali po tom principu – nosili maske, skrivali se, jer je bila muzika bitna. Danas ti je sve marketing i monopol. Deset DJ-jeva koji se smenjuju na svim glavnim festivalima, kao i na underground festivalima. Ima ozbiljnih underground festivala sa ozbiljnim underground DJ-evima, ali javnost to ne prihvata kao underground festival. Imaš nešto tipa festival na koji možeš ući samo putem maila. I tako biraju ko dolazi. Takvih po Evropi ima dosta. Mada imaš nešto kao BPM festival koji pravi novac isključivo i gde nemaš slobodnog DJ-a na planeti jer se već nalazi u Meksiku tad.

 

Koja je bila zamisao iza kluba Wash?

Koncept kluba: ozbiljni muzičari i ozbiljni DJ-evi. Milan Drča, Paja, Viktor, Marko i ja smo bili odgovorni iza kluba. Viktor i ja smo išli po svetu na žurke da bismo slušali neka naša omiljena imena. Nakon određenog vremena došli smo na ideju da je najbolje da mi platimo DJ-a da dođe i vrti kod nas jer nas je manje koštalo. I svako od nas petorice se pobrinuo za jedan deo celokupnog gostovanja. Nismo imali nikakvu podršku medija ni sponzora, a želeli smo. Međutim, nismo naišli na sluh kod ljudi. Naš klub je zbog samog pristupa celom događaju bio poznatiji u svetu nego kod nas – način hostovanja, ljubaznosti, našeg znanja o muzici…Taj glas se jako brzo širio u DJ krugovima i ljudi su želeli da puštaju kod nas. Imali smo pravu stvar, ali kako da je prodamo u Beogradu? Jer ne može više od 120 ljudi da stane u klub, a kako da isplatimo DJ-a? Iako smo bili bar dve do tri godine ranije u bukinzima ispred svih, posle određenog vremena smo počeli da gubimo energiju. Nešto je moralo da se desi. Hteli smo da izađemo iz okvira Washa i ponudili smo u nekoliko klubova da napravimo Wash Limited Party sa drugim većim klubovima koji primaju 500-600 ljudi kako bi mogli malo da inkasiramo i proširimo našu zabavu na šire mase. Nismo hteli da pošto-poto napravimo rejv u skladištu i da dovučemo 1000 ljudi, već da širimo kulturu. Međutim nismo naišli na sluh kod ljudi za ovakve žurke. Odlučili smo da zatvorimo Wash i bili smo u potrazi za prostorom.

 

Koji je koncept Wats-a?

Mi smo svi audiofili ovde i došli smo na ideju da razbijemo šablon koga se svi drže, počevši od načina na koji se nastupa do večeri kojima se izlazi u grad. Trudimo se da biramo sve više live nastupe, kao na primer Chymera koji je imao nastup uživo. Imamo i bend Fish in Oil koji su odlični muzičari koje bih voleo da slušam svake nedelje, iako njima to ne odgovara jer smatraju da će biti naporno za ljude.

 

Reci mi malo o svojoj produkciji. Čuo sam da si kupio dosta analogne opreme i da si dobio dobar feed od svojih prijatelja iz Detroita vezano za svoje trake.

Imam dosta svojih traka i počeo sam da se bavim njome još iz vremena Fasttracker-a. Imao sam traka i u drugim programima, imao sam svoj studio, ali nikad nisam imao ambiciju da se bavim produkcijom jer sam imao neke druge planove i nisam tip koji voli da sedi za računarom par sati. Više volim da provedem to vreme u prirodi nego da buljim u komp. Puštao sam gomilu svojih traka na nekim svojim nastupima, ljudi nikad nisu ni primetili. Sprovodio sam neke svoje eksperimente i istraživanja, ali nikad nešto ozbiljno. Pomogao sam mnogim producentima da usavrše svoju produkciju jer imam skovano uvo za to. Sada je došao trenutak da prelomim i sednem da radim par sati za kompom. Mada ja sam više za analogne sprave nego za kompjuter. Nadam se da će, kad sve budem završio, biti dobrih rezultata. I držaću se svojih načela. Bitaža ispod 120 bpm-a i 100 posto deep house zvuk. Volim sporiju muziku i oduvek sam bio warm up DJ i to mi leži.

 

Kako radi dobar warm up DJ?

Dobar warm up DJ treba da bude nenametljiv, više provokativan – da nervira publiku, nego da je vozi. Dobar warm up DJ treba da golica publiku, a da im, u stvari, ništa ne daje. Uvek treba da ih pipka, dodiruje, ništa da im, zapravo, ne da, kako bi ih spremio za progresiju i kasnije vrhunac koji bi preuzeo main DJ.

Ako radim kao warm up DJ za nekog stranca, prvih sat vremena volim da gnjavim publiku, da ih davim, cedim i onda uđem u to što želim da im kažem. Ali da im nikako ne dam već da ih polako zadirkujem i kažem „ne, sačekajte pravi momenat”. Faktički ih prošetaš kroz žanrove, dinamiku, napraviš velike oscilacije. i taman kad pomisle da ćeš da ih izvozaš, onda prepustiš glavnom DJ-u.

 

 

Kako je došlo do saradnje sa Waxx Trax-om?

Sasvim slučajno. U par navrata sam ukačio da postoji neka grupacija koja pravi žurke. Underground pristup, bez dizanja vibe-a. Sasvim normalan pristup. Jednom smo se Marko i ja našli povodom te famozne 909-ke gde smo se i upoznali i krenuli u tu priču. Dotakli se raznih tema, složili se u razmišljanju, preslušavali mix-eve i došli do toga da napravimo saradnju oko žurki. Možda nekad i zajedno radimo produkciju.

 

Posle četiri godine ćeš nastupiti u klubu koji nije Mladost ili Tube. Zašto si izabrao da radiš na taj način, par probranih klubova?

To je moj lični izbor. Muzika mi je na prvom mestu. Nikad nisam hteo da budem plaćen 500 evra i da radim na nekom očajnom mestu. Trudio sam se da biram mesta koja imaju neki standard i na kojima mogu da se osetim lepo dok radim. Kad se osećam tako osećaće se i svi. Bilo je ljudi koji su tražili da radim u njihovim klubovima, ali sam već imao mesta na kojima radim i gde se osećam lepo. Ne tražim hleba preko pogače niti sam ikad bio u fazonu da živim od DJ-inga u Srbiji. Imao sam ta dva mesta na kojima mi je bilo lepo da radim i gde sam se osećao fino. Daj Bože da sam radio tri puta na 20/44 za sve ove godine. I ove godine nemam neke ambicije da radim neke žurke velike. Radio sam dosta bukinga za Tube koje više ne radim. Odlučio sam da prekinem da radim sa njima i počnem da radim sa klubovima koji imaju neke normalne uslove i koji su voljni da plate to što treba da se plati.

 

Šta najčešće ljudi greše kad si ti u pitanju?

Misle da sam nadobudan. Ja takav stav imam – ako imamo o nečemu da pričamo, možemo da pričamo o tome danima. Ako nemamo, zaista, o čemu da pričamo ili nešto nije moja sfera interesovanja, onda jednostavno nisam zainteresovan. Ne poznajem materiju i ne bih da pričam o nečemu što ne razumem toliko.

 

Šta misliš da je najveći problem u srpskom DJ-ingu?

Ljudi su jako alavi i pošto-poto žele da rade svuda.Tipa radiću u naj underground klubu, a sutra ću da radim u Stefan Braunu. Ne idu babe i žabe. Sviram na jednom mestu, drugi dan na drugom. Kao širim muziku. Previše gigova u jednom mesecu. Sve bi to bilo lepo da ti gigovi nisu samo u Beogradu.

 

A princip – radim žurku na jednom mestu, pa odmah posle na drugom?

Mislim da su previše istripovali da su DJ-evi. To su puštači muzike. Nekada je bila polisa jedan DJ, jedno veče! Na primer, idem da slušam Podunavca šest sati tu. A sada – jedno veče 300 DJ-eva. Ne razumem koncept. Em mu ne čujem muziku jer toliko različitih uticaja na jedno veče, em ne razumem za šta ti ljudi rade. Da li je za pare? Da li je za zezanje? To se sve svelo na nas 30 ćemo lakše dovesti 100 ljudi nego jedan DJ. Tu su srpski DJ-evi u žešćoj stagnaciji. Nekada je jedan DJ uvek bio spreman da dovede 200 ljudi i tako bi se pravio follow-up koga danas nema jer se dešava situacija gde imaš pet DJ-eva na veče koje se pretvorilo u festivalsko zezanje. Nema tu muzike, po meni to nije noć.

 

Srozavanje kvaliteta i muzike i mase i cele večeri.

Totalno. U Beogradu jedino dobro rade veza i monopol. Faktički DJ mafija. Imaš 10 DJ-eva koji završe set na jednom mestu i trče na sledeće. To je super stvar u Beogradu, ali to neće potrajati.

Danas se pozira umesto da se sluša muzika i kvalitet muzike je takav gde su sve pesme iste i nema tu neke vožnje. Nema toga da ti posle žurke dođeš i setiš se neke trake koja ti je promenila veče.

 

Kako očekuješ da će biti veče u Šećeru?

Ajao! Ne znam šta da očekujem. Znam da će biti ludilo i puno ljudi. Sve ostalo je na klubu.

Set Dušana Kačarevića možete poslušati na Waxx Trax žurci u Šećeru u petak 18. marta. Pored njega će nastupiti Neutron i Schlitz.

secer 0318 cover